Анали Правног факултета у Београду

642

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

разлике искључи дејство хипотетичког узрока штете које ce може сматрати као сигурно.У данашњој немачкој теорији и пракси, доминира решење питажа хипотетичког каузалитета искључиво са становишта процене штете и њене накнаде. За процену шхете потребно je упоредити реално имовинско стање и хшготетичко, што представља принцшшјелно уважавање престигнутог каузалитета. Основна идеја овог гледишта je, како истичу његове присталице, удовољавање главном захтеву накнаде штете: да ce оштећеном обезбеди потпуно изравнање, тј. да ce оштећени постави у такав положа ј у којем би се налазио пре наступања штетног догаВаја. Према томе, престигнути каузалитет, који би иначе повериоца оштетио, правно je релевантан и одговарајући je основном захтеву обезбеђења. Ако je штета економски варијабилна величина, зависно од стварних и хипотетичких узрока, онда je потребно то њено својство верификовати и на плану права јер се само на тај начин може загарантовати не само потпуно изравњање него и правнополитички цил> да се поверилац не доведе у положа ј повољнији од оног који би имао и без штетшжове противправне радње. Занимљив je покушај, изложен у савременој правној теоријн, да проблем хипотетичког каузалитета реши примењујући аналогно правило: compensatio lucri cum damno. Наиме, идеја je у следећем: поверилац стиче право на накнаду у случају реално проузроковане штете, тако да je стање иегове имовине, у крајњој линији изравнато. МеЬутим, ако je штета проузрокована хипотетичким узроком, под условом да се за њега не одговара, оштећени би претрпео штету, без права на обештећење. Корист коју поверилац добија на тај начин што je реални узрок предухитрио штетно дејство хипотетичког каузалитета које би оштећени сам морао сносити, требало би накнадити штетом коју je фактички претрпео противправном радњом штетника. МеВутим, овој варијанти решења проблема престигнутог каузалитета стављају се озбил>ни приговори који се у целини своде на тврдњу да су хипотетички каузалитет и установа „пребијања користи са штетом" два cacami различита правна проблема, па их тако треба и посматрати. Посебно осетљиво пнтање које се разматра код гледишта које начелно уважава правку релевантност хипотетичког узрока јесте критериј на основу којег се групишу случајеви на које се примењују различита решена хипотетичког каузалитета, с обзиром на то да су присталице овог схватања сагласне да je немогуће поставит генерално правило за све случајеве престигнутог узрока. Изложена су три основна критерија: а) степей кривице шетника и функција права које одређује обавезу накнаде штете, б) адекватни каузалитет резервног узрока и в) деоба штете на посредну и непосредну штету. Присталгще првог критерија, на основу којег се уважава или не уважава дејство престигнутог каузалитета, полазе од тога да je за заснивагье одговорности битан основ одговорности, а не каузална веза. Одговорност штетика различию се третира с обзиром на његов облик кривице; с друге стране, потребно je имати у виду и следеће основне функције правне норме ко ja прописује обавезу накнаде штете: а) функцију репарације, б) функцију санкције и в) функцију спречавања добита. Ова последња функщца одговарајућа je решењу да се престигнути узрок уважи. Док прве две функцнје теже поттцшом обештећењу повериоца, ова последња заштићује интерес штетника, тако да се кроз сукоб ове три функције, на плану хипотетичког каузалитета, у ствари изражава колизија интереса оштсћеног и штетника. Практична примена овог критерија значи одговарајуће комбиновање степена кривице са наведеним функицајама права, под условом да се резервни узрок појављује као: 1) случајан догаbaj, 2) као радња за коју одговара неко трейи, 3) као штетна радгьа самог повериоца штете, на основу чега долази и до одговарајућих решена, почев