Анали Правног факултета у Београду

648

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Професионална тајна лекара која je установлена y циљу заштите интереса болесника, уједно je и средство заштите лакара од пацијената ко je лечи, ако се има у виду могућност различитих злоупотреби у вези са стањем здравља једног лица. Y свом реферату проф. Деробер je истакао да правила лекарске деонтологије намећу лекарима обавезу да чувају као тајну све чшьенице ко je се односе на стање здравља њихових пацијената, a њих су сазнали у току лечења, јер, у противном, могу бити изложени кривичној одговорности за кривично дело одавања професионалне тајне, поред дисциплинске одговорности која произилази из основног правила лекарске етике да je лекар у служби болесника. Y вези са овом проблематикой, занимлшво je да je основана Европска медицинска заједница ко ja својим правилима регулише нека питања вршења медгщинске службе у земљама Заједничког европског тржишта. Последња тема Прве секције Конгреса била je посвећена питању судско-медицннског вештачења и сарадњи суда и лекара у доказивању чињеница у грађанском и кривичном поступку, о чему су говорили проф. Нерсон из Лиона и проф. Ник (Nick) са Универзитета у Бостону. Реферата су пледирали за усклаВену акдију суда и судско-медицинских вештака, при чему суд није везан завршним мишљењем вештака, алн, као лаик углавном прибегава прихватању ставова вештака. 11. Y Аругој секцији Конгреса углавном се говорило о проблемима смрти и трансплантацнје органа. Овде се најпре мора споменути реферат др Вигуруа (Vigouroux-a) из Марсеја, који je разматрао гранично стане измеЬу живота и смрти. Смрт представља BeoiMa сложену појаву, нарочито када je реч о трансплантации виталних органа човековог организма. Имајући у виду да се говори о тзв. клиничкој смрти, постаља се питање који су крнтеријуми за утврђивање момента неног наступања. Да ли je то престанак рада срца, или престанак дисања, или престанак функционисања централног нервног система? Францускн лекари су склони прихватању овог трећег решења. Такав став je, уосталом, дошао до изражаја и 1968. године у једној декларации Међународне организације за медицинске науке (CIOMS) где се каже да наступане стања у коме je потпуно и неповратно зауставл>ено функционисање мозга, представља неопходни услов који мора бити утврЬен пре прнступања нзвршењу трансплантације. Велику пажњу учесника Конгреса привукао je реферат др Садлера који je говорио о законском регулисању трансплантације у САД. Наиме, 1968. године донет je један јединствени акт који регулише питање давања органа за траисплантацију путем увођења тзв. карте даваоца. Наиме, лице ко je жели да Aâ неки орган свог тела у циљу трансплантације, испуњава ову карту и о томе обавештава клинику којој je завештао део свог тела, или читано тело. Клинике су, иначе, у сталном међусобном контакту, који омогућава не само узимање органа у најближим клиникама, од давалаца непосредно после наступања њихове смрти већ и извршења трансплантације под условима који пружају оптималне услове за њихов успех. С друге стране, овим путем je омогућено реализовагье идеје о „банками органа" којих у САД из дана у дан има све више. Законско регулисање траисплантације представља само један од видова ове појаве која je, како je сликовито речено, „ставила у недоумицу човеков дух, његову савест и активност". Поред њега, постоји још много проблема, пре свега медицинског, а затим и етичког карактера. О овом последнем аспекту трансплантацнје говорио je др МакНис (McNiece), који je нагласио да етичке дилеме у којима се налазе, или се могу наћи актери трансплантацнје, представљају ново подручје морала које још није издиференцирано и регулисаио у мери у којој би то било потребно. Y свом реферату који третира основне проблеме трансплантације у кривичном праву, ми смо покушали да изнесемо неколико најважнијих елемеиата трансплантације који се могу транспоновати и у области кривичног права. Наиме, ради се о основним условима које трансплантације