Анали Правног факултета у Београду

46

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што су психозе. Насупрот овом недовољни напори за продубљивање властитог знања и за пропшрење позитивна спремности не искључују подобност за виност, а тиме ни личну кривичноправну одговорност, уколико заостајање не почива на психолопшим узроцима. Напротив, ако услед недостатака у систему образована није било могућности за стицање потребних зиања и искусхава ради свесне и одговорне одлуке, онда je учинилац могао да ради без кривице, je се у том случају није понашао неодговорно. Код малолетника се претпоставке способности за виност морају доказати, при чему се узима у обзир друштвени развојни и прилагођавајући процес односног малолетног преступника (в. § 66. КЗ: „Лична претпоставка кривичноправне одговорности малолетника, односно способност за виност мора се изрично утврдити у сваком поступку. Она постоји уколико je малолетник на основу развоја своје личности био у стању да се при одлучивању на дело руководи важећим правилима заједничког друштвеног живота"). Индивидуална претпоставка кривичне одговорности:, означене као способност за виност (или и урачунљивост), изражена позитивно представлю способност за друштвено сходно и свесно делање. Ова субјективна способност истовремено je и главна основа кривичноправне одговорности; она служи као генерална функдија остварења личне слободе, усклађнвања индивидуума унутар друштва и стабилизовања његових личних својстава. Y највећем броју случајева ова способност je основица друштвено складних и одговорних одлука, при чему дело одговара овој индивидуалној способности, а код кривичних дела консеквенце ове способности су негативне. Y овом смислу често говоримо о j единству дела и учиниоца. Несумгьиво je важно нагласити ову повезаност и једгшство, jep je ова поставка неопходна за разјашњење процеса настајања и за суд о кривичном делу. Међутим, не смемо предвидети да je ово j единство унутар себе противречно. Тако je неодговорна одлука управо негација способности за виност (односно урачунљивост), jep учинилац не респектује своју могућност за друштвено прихватљиво понашање. Y основи можемо поћи од претпоставке да у нашим друштвеним условима нико нема потребе да постане преступник. Ово je суштинска карактеристика социјалистичког друштвеног поретка и као таква значајна историјска тековина. Она je друштвена основица кривичног права заснованог на виности, jep преступник својим кривичним делом негира поред индивидуалних претпоставки и могућности и овај друштвешг реалитет. Објективна противуречност измеВу друштвено основане могућности за акдију и одлуку и донесене и изведене одлуке даља je друштвена претпоставка за оцену субјективних процеса који су коначно довели до кривичног дела као неодговорне радње. Способност за друштвено прихватљиво понашање друштвено je детермпннсана. Она je у својим друштвеним основама и са свсјим личним консеквенцама истовремено конкретан израз преимућства социјалистичког друштва у односу на капиталистички друштвени систем. Тако напр. западнонемачки универзитески ггрофесор Ј. Хелмер (Ј. Hellmer) карактерише друштвене снаге које у Западној Немачкој воде криминалитету и ограничсњу личне слободе на следећи начин: „Y једном друштву, у коме преварантско придобијање, ниподаштавање доброг укуса, шарлатанство и масовна хипноза не представл>ају више узгредне појаве већ су стубови носачи