Анали Правног факултета у Београду

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

I Туживост субјективног права дефинисана je y науци најчешће као особина таквог права по којој оно ужнва судску заштиту, што значи да ће, на тражење свог носиоца, у случају повреде или угрожења бити правоснажно утврђено и принудно реализовано (')■ Способност субјективних права да буду предмет државне заштите, представља редовну појаву. Друштвена вредност тих права управо и лежи у томе што држава њиховим титуларима пружа јемство да ће кроз судски поступак постићи њихово остарење. Међутим, за извесна права у области тражбених односа закон ускраћује могућност судске интервенције ( 2 ). Таква потраживања срећу се у многим законодавствима, али свуда изузетно ( 3 ). Y појединости не желимо да се упуштамо, пошто би то излазило из оквира постављене теме ( 4 ). Напомињемо само толико да се у нашем данашњем праву као главки случајеви наводе: потраживање из усменог обећања поклона, из игре или опкладе; вшпак потраживања преко износа утврЬеног принудним поравнагьем; застарело потраживање ( 5 ). Оно што нас овде више занима, то je нравна природа туживости: Je ли она појам матер ијалноправни, или спада у процесно право? Закон о парничном поступку не помшье туживост уопште, па ни као процесну претпоставку. Одговор не да je ни предња дефиниција. Питање je занимљиво пре свега теоријски. Оно стоји у вези са учењем о праву на тужбу (пр. на судску заштиту, пр. на правосуђе, пр. акције). За правника за

(1) Понекад се уместо туживости говори о изнудивости права (Види Л. Марковић, стр. 81).

(2) Овде остављамо по страны већ превазиђену дискусију по питању да ли такво једпо потраживање има правку, посебно тражбеноправну природу. За одречан одговор залагао се у немачкој науци нарочито Siber; који je основ натуралне облигације видео у моралу, коивенционалним правилима или обичају, а не у правној нор.ми (стр. 63, 68, 83, 147). Литературу у којој се за немачко право заступа гледиште да овде није реч о једном тражбеноправном појму, види код Oertmanna, стр. 9, и 10. Y француској науци морални елемент подвлачи нарочито Ripert (стр 386. и след.). Правни карактер натуралне облигације данас je несумњив. Главни аргумент je soluti retentio.

(3) Y науци и пракси уобичајен je за означење обавезе која одговара таквом потраживању, израз ~натурална облигација”, „природна (непотпуна, несавршена) обавеза".

(4) Види: за устријско право: Ehrenzweig, 2. В., стр. 5. и след; Gschnitzer , str. 21; za 'немачко; Esser, стр. 87. и 88; Enneccerus-Lehmann, Schuldverhältnisse, стр, 14. и 15; за фрапцуско: Colin-Capitant-Morandière, tome deuxième, стр. 335. и след.; Marty -Raynaud, стр. 273, и след, за италијанско: Barassi, стр. 91, 477. и след., 701; Rotondi, стр. 330. и 331; Trabucchi, стр. 544. и след.

(5) За југословенско право види: Zuglia, Природне обавезе, стр. 26—32; Богданфи и Николић, стр. 5 # и 84.; Благојевић, Уговори, стр. 80, 81. и 215; Јакшић, стр. 41. и 42; Вуковић, Обавезно право, стр. 406; Штемпихар, стр. 27; Цигој, стр. 40. Специјалну предратну литературу види и код Петковића, уз одговарајуће параграфе СГЗ.