Анали Правног факултета у Београду

412

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не отклони сваку сумњу туженог тиме што ће се одрећи тужбеног захтева? Његово одбијање да то учини представља довољан основ за претпоставку да он не искључује могућност поновне тужбе. Али у том случају не може се оспорити оправданост тужениковог необразложеног противл>ења. Треће, у Законик je унесена одредба немачког права по којој, у случају поновне тужбе, тужени има право да одбије да се упусти у спор све док му тужилад не наклади трошкове на које je био обвезан поводом повлачегьа тужбе (чл. 308). Ову одредбу сматрамо оправданом. Најзад, упоређење ca нашим правом показује још једну разлику: могућност повлачења није ограничена на првостепени поступак. И овде je Законик усвојио решење немачког законодавца, док су се редактори ЗПП-а неоправдано повели за предратним југословенским уређеч>ем. Y овом последњем je поменуто ограничење могло имати смисла. Наиме, повлачење после доношења првостепене пресуде целисходно je нарочито у случају у коме je тужени изнео жалбом нове чигьенице или предложио нове доказе, који ће, по оцени тужисца, довести до тога да виши суд преиначи у корист туженог пресуду којом je тужбени захтев усвојен. Таква ситуација, међутим, по предратном праву није могла да настане просто зато што никаква нова чшьеница или доказна грађа није могла бити изнета у жалби. Супротно томе, странке у данаппьем југословенском праву уживају beneficium novorum, те je могућно да настане описана ситуација у којој се повлачење показује као умесно. Признање тужбеног захтева и одрицање. За признање тужбеног захтева Законик je усвојио чисто материјалноправно схватање: „Тужени може, кад су испуњене претпоставке материјалног права, признати тужбу тако што ће потпуно или делимично признати право које je њом истакнуто” (чл. 311). С лично томе, „тужилац може да се без пристанка туженог одрекне права изнетог тужбом, ако су испуњене претпоставке материјалног права”. Не говори се, дакле, о признању или о одрицању од тужбеног захтева. Одрицање ће ипак бити недопуштено ако се тужени противи и, као у случају повлачења тужбе, учини вероватним да има правни интерес за окончан>е парнице пресудом (чл. 309). Сличност са југословенским правом, за разлику од немачког и аустријског, састоји се у томе што се парница гаси самим одрицагьем, док признање представл>а подлогу за пресуду на основу признања. Мислнмо да овакво уређење трпи исту замерку као и у нашем праву: ако у случају одрицања не треба доносити пресу'ду зато што више не постоји спор у матери јалноправном смислу, онда том аргументу има подједнако места и у случају признања. Не стоји протгшаргумент да ова друга радња, супротно одрипању, има за резултат обавезу туженог на испуњење једне чинидбе, те je доношење пресуде наложено нужношћу да тужилад буде снабдевен извршним насловом. Jep, уместо пресуде, тај значај може, као и за судско поравпање, имати записник који садржи изјаву о признаку дату на рочишту. Ако je та изјава учињена поднеском, онда својство нзвршног наслова може имати решење којим суд констатује да je парница признањем престала да тече. Законик не садржи изричан одговор на питање да ли одрицагье од тужбеног захгева и судско поравнање имају дејство правноснажне пресуде (чл. 306).