Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

■CHARLES DEBBASCH: SCIENCE ADMINISTRATIVE, Dalloz- Paris 1971, стр. 682. Шарл Дбаш, професор и декан Правног факултета (Aix en Pro-vence), који je познат већ и по својим делима La procédure administrative contentieuse et procedure civile (1962), Institutions administratives, (1965), Traité de droit de la radiodiffusion (1967), Droit administratif (1969), L’administration au pouvoir (1970), као и по другим својим радовима, објавио je ове године и сажети уцбеник Науке о управи (Précis de science administrative). Француска je позната као земља у којој je теорија управног права достигла највиши домет и уједно имала традиционални монопол у проучавању управе. Међутим, од 1950. године, у Француској je све очигледнији поновни развој Науке о управи која je првобитно у XIX веку доминирала у проучавању управе готово у свим европским земдама. Читав низ књига у Француској па и ова књпга проф. Дбаша указују да je Наука о управи у Франпуској у развоју не само појавом нових дела већ и као наставши предмет на правним факултетима. Y уводу овог дела писац сажето указује на раније писце који су посвећивали пажну Науци о управи у европским земљама. Имајући у виду доскорашњи монопол управног права у проучавању управе, готово у свим земљама Европе, проф. Дбаш даје и своје објашњење овом поновном развоју Науке о управи. Разлог овој чињеници види у томе што сматра да се Универзитст повукао у себе „без контакта са конкретним животом”, да се задовољава анализом писаних докумената и често без контакта истраживача са управном стварношћу посебно ванправном делатношћу управе. На супрот томе Наука о управи првенствено проучава односе странке и управе са евши политичким, психолошким и социолошким проблемима који из ових односа проистичу (стр. 11). Не би се смело из овога закључити да проф. Дбаш не види значај и потребу управпог права али истине да je победа управног права у Француској резултат упорне борбе за победу либерализма. Међутим, кад се дошло до тога да управно право обезбеђује заштату права странака, неопходно je било да Универзитет посвети пажњу проучавању ванправне управне стварности. Указујући на ову чињеницу проф. Дбаш истине да савремена Наука о управи која je била дуто потиснута од управног права показује знаке да жели да се свети према свом ранијем „тлачителу”, које се одражава у презиру или што je join горе у индифирентности према управном праву. Проф. Дбаш исправно истине да проучавање правног феномена управе остаје битно за управу и грађане (стр. 11—12), што уједно значи да се Управно право и Наука о управи узајамно допуњују jep je управа једновремено и правна и социолошка појава. Проф. Дбаш истине да je предмет Науке о управи управна стварност и да проучава шта je управа, шта треба да буде, и шта ће бита. Значи: 1° познавати управну стварност односно како функционише управа и који су проблеми; 2° проучавати да ли управа одговара пиљу који je њој одређен и ко je су промене потребне да би управа што бол>е одговорила задатку који je њој одређен и 3° Наука о управи настоји да из познаваља управне стварности предвиди законе еволуције управних си-