Анали Правног факултета у Београду

628

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ничко je тражење једне логике и једног теоријског модела који би били адекватни стварном начину резонирања и одлучивања правника, тј. једне логике примјерене праву као облику људске егзистенције која би се битно разлнковала од формалне, математизирај уће логике погодне само за испитивагье природе и формалних есенција. Ту логику коју траже и налазе у већој или мањој мјери споменути аутори Сичес назива "логиком розложног или аргументациј см етичким разлозима за разлику од логике рационалыог. По гфимјерима којима се потом илустрира дјеловање ове логике разложног у тумачегьу правних норми произлази да Сичес сматра вриједносну или телеолошку методу (иако аутор ове изразе не употребљава) не само нужном методом тумачења или спознаје сваког нормативног садржаја него и методом у којој се довршавају и добијају своје јединство све остале традиционалне методе тумачења. Судан и друга субјекти примјењују опћу норму тако да вреднују и аргументирају'о свим могућпостима конкретног случаја с обзиром на смисао опће норме и н>ен принцип праведности; расућивање по праведности није једна од метода, вей метода тумачења yonhe у којој су све остале методе средства. Судан мора ментално провјерити да ли примјена опће норме на случај изазива онај тип праведног рјешења које има у виду идеални законодавац (увјеравање заједнице); ако примјена норме не може имати за резултат такав тип рјешења, онда судац не треба да примјени норму на случај. Одлучивање по „правичностк” (епикеиа) није, дакле, начин „коригирања закона” у изузетним случајевима, већ управо редован начин тумачегьа типске воле законодавца, тако да се сваком случају даде најадекватније рјепгење с обзиром на критерије праведности којима je та мисао вођена. Граница коју судац не схшје прећи или не поштовати јесте сам критериј праведности којим се управља вола (идеалног) законодавца. Књига има за додатак (стр. 667 —717) алфабетски попис споменутих и обрађених аутора и појмова, те списак ауторових радова.

Умјесто стварне критичке оцјене овог Сичесовог дјела, треба у заклучку ређи да je оно тематски изузетыо свестрано, ставовима орипшално, корисно за сваког правника и студента, а многим својим тезама да потиче на размишљање сваког онога који се бави теоријом права. Врлине и недостаци овог дјела изгледа да су највише увјетовати његовим филозофским и ангажираним картстером, тј. ауторовом тежњом да говори о фундаменталним и најспориијим питањима правне мисли као знанственик и човјек који учествује у моралним и политичким дилемама нашег времена. Главке врлине ове књиге изгледа ју нам оне које се односе на методолошке гтринвдше: а) дубоко доживљено и у цјелокупном дјелу реализирано увјерење да сувремена теоријскоправна мисао треба коначно превладпти методолошке искључивости, ј еаностраности и редукционизме у изучавању предмета правног искуства (права) и приступити његовом интегралном изучавању; б) свнјест да je то могуће остварити једино под увјетом да се критички ускладе и сједине у један појам правности сва трајна достигнућа до сада дивергирајућих али уистину у многоме комплементарных праваца правног идеализма, правног догматизма и правног реализма, и то: 61) прихваћањем основног костура Келсенове нормативно теорије као најсавршенијег модела нормативног позитивизма, али уједно и ревидиран>ем те теорије резултатима других приступа у интегралној концепцији односно њеним свођењем исклучиво па теорију правне норме као формалне структуре правног искуства; 62) прихваћањем идеалистичке усмјерености на момент правних вриједности, али уједно коригирањем ове увидом у повијесност и искуственост правних идеала; 63) прихваћањем реалистичких теза да су поред државе и друга друштвени ентнтетп извори нормативног садржаја и да je нормативна дјелатност судова, управе и пословних субјеката средшпте правног живота, мјесто истинског, ефективног права; и, коначно, в) ауторова свијест о нужности заснивања овакве инте-