Анали Правног факултета у Београду

635

ПРИКАЗЫ

„комплексна економску слику пословне тајне”, аутор ставља до знања да ће економски угао посматрања ипак бити присутан. То се у току рада и уочава. Како и сам аутор примећује, разлог je у томе што je категорија пословне тајне „више него многе друге категорије, повезана са економским односима, првенствено са тржиштем и конкуренцијом” (стр. 7). Пратећи пословну тајну кроз различите правне поретке аутор je везује за привредне, политичке и друге околности за које налази да условл>’авају њено различите регулисање. По аутору, иако постоје различити правки режими регулисања пословне тајне, ипак постоји и нешто што je тим режимима заједничко, а то je тежгьа да се она заштити као значајна пргшредна вредност. Y погледу правне природе пословне тајне аутор наилази на различите одговоре у теорији. Једно од схватања, на пример, које нам он презентира, полази од психолошког односа између послодавца и радника чија je основа поверење; друго полази од имовинског односа, па у праву на пословну тајну види заштиту имовине власника. Укратко, пословна тајна у теорији, по аутору, нема јединствени третман. Она се негде сматра као „духовна творевина", негде као објекат индустријске својине, а негде као објекат својине нематеријалног карактера. Дајући одговор у погледу правне природе пословне тајне, аутор прво констатује да je пословна тајна заштићена у шгтересу конкурентске способности предузећа и националне привреде и да сви остали разлози, који се наводе као оправ дање њеног постојања и заштите, представл>ају само разлоге допунског карактера. Y условима тржишног привређивања пословна тајна je уско везана за појам конкуренције. Y условима пригушеног тржишта, она мења свој значај, а тиме и своју природу. Y складу са тим, писац констатује да у систему чија je основа приватна својина на средствима за производњу, пословна тајна има функдију својине, а у систему чија je основа друштвена својина на тим средствима, пословна тајна нема функцију својине. ТЬена функција je да заштити прнвредни интерес предузећа на тржишту и „индивидуалност” предузећа. Предмет заштите пословне тајне, по аутору, представља податак из области технике, финансијског или комер цијалног пословања једног предузећа. Анализирајући упоредно и наше законодавство и страно, аутор констатује да je пословна тајна заштићена нормама кривичног права и нормама које регулишу облает нелојалне утакмице. Али, пошто ове норме не би могле, како сматра аутор, да у потпуности пруже потребну заштиту, то je пословна тајна заштићена и нормама радног права. Па ипак, као најзначајнија санкција у случју повреде пословне гајне, остаје захтев за накнаду штете (ако je она заиста и настала), каже аутор, из чега извлачи закључак да примени правних правила грађанског права има и у овом случају места. Плурализам у правном регулисању пословне тајне неопходан je, сматра аутор, jep оправ дање лежи у разноликости интереса који се штите институтом пословне тајне. Право на пословну тајну у нашем праву аутор сврстава у ред личних права. Он налази да то чине и други правый системи. Овакав зактьучак изводи на следећи начин. Нашим радним организацијама дато je право на извршаваьье привредне делатности. То право je „најуже везано за привредну организацију” и његов смисао лежи у заштити „личности” привредних организација, њиховог интегритета. Поред тога, право па пословну тајну јесте право које се не може одузети, пренети, њега се привредне оргаиизације не могу одрећи, нити оно може застарети. Пошто су то управо особине личних права, то и право на пословну тајну има характер личног права. МеВутим, пошто аутор право на пословну тајну везује за право организације на „извршавање” привредне делатности, то сматра да право на пословну тајну не може постојати самостално, тј. као самостално лично право. Оно je заштићено лично право у оквиру једног ширег права, односно у оквиру права на обављање привредне делатности.