Анали Правног факултета у Београду

523

САДРЖННА И ПРЕДМЕТ ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Biffle. Дошло je до тога, да се садржај извршиве обавезе осим неких случајева стварног права није слагао са садржајем субјективног права. МеВутим, за садржај тужбе остао je и даље мјеродаван садржај субјективног права, а не садржај онога, што се од обвезника могло тражиги. Тако je нпр. вјеровник морао тужбом тражити испуњење уговора, иако већ унапријед зна, да ће моћи добити само накнаду штете. Тако се у већини европских права стоји и данас на гледишту, да се тужба мора редигирати према садржају субјективног права, а не дрема ономе, што се од обвезника може стварно тражити. То je реликт прошлости, који још увијек важи као неко начело”. Писац наводи као изузетак, на који би се задало угледати, енглеско право у коме се тужбени захтев не управља на чинидбу, већ само на накнаду штете. ТакоВе указује на неке случајеве из наше судске праксе и на аустријско право у коме се може тужбом захтевати одмах накнада штете ако je чинидба постала немогућа или беспредметна ( 13 ). Можда je оправдано посебно говорит о садржају тужбе, односно захтева. Нпак се може разхмигшьати о садржају субјективног права без обзира на могућност његовог остварења у животу. Свако субјективно право само je једна могућност, правом заштићени интерес. Чак и право својине може постојати као правна чшъеница без икаквог ефекта у стварном поретку одяоса (нпр. ствар je украдена). У погледу заштите заиста постоје разлике о којима аутор говори. Само се не може рећи да je став енглеског права савремен, а континенталног реликт прошлости. Можда je став Common Law-n погоднији за погребе савременог комерцијализованог друштва, али je он реликт прошлости. Готово исти такав став имало je и римско право у коме je тужба овлашћивала судију, било да je реч о тужбама in rem или personam да досуди одређену суму новца (за actio cert а) или да изврши процену quanti еа res erit (за actio incerta).

Предмет облигације je дуговано понашање дебитора, односно чинидба. Оно на шта je усмерена садржина, на шта ce односе овлашћења повериоца, онај quid облигације то je престација. Taj истородни предмет постоји и када се дугу je новац (онда je то исплата новца, а не сам новац) и када се неко обавеже на неко чињење или нечињење. Престација je кснкретизација у облигационом праву онога што je универзални предмет субјективног права, а то je понашатье обавезне стране. Оно се у другим гранама, нпр, у породичном, не назива престација, а поготову не у стварном или уставном праву, како правилно примећује Мирабели ( 14 ). МеВутим однос између овлашћења и дуговног понашања није свуда исти. Облигационо право се никад не односи на ствар, предмет облигације je увек понашање дужника које некада може бити везано за ствар. Y крај-

(13) Вуковић, Опћи дио грађанског права, 3aipe6, 1960, стр. 226—227.

(и) MirrabeUi, нав. дело, стр. 92.