Анали Правног факултета у Београду

491

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

Y закључивању уговора. Правку заштигу уживали су само они уговори који су закључивани у строго прописаној форми, уз изговарање одређених речи, вршење одређених радњи, гестова, и сл. Испуњење форме представљало je конститутивны елемент уговора, тако да у одсуству форме уговор није наcraj ао. Странке су се обвезивале испуњењем форме ко ja je имала магијску моћ, тако да се један уговорник осећао обвезаним да изврши престацију према саутоворнику, без обзира на његову противчииидбу. Изговорена реч или извршени обред производио je, готово увек, осећање религијског култа и страх од религијске санкције. Странке нису, дакле, поседовале слободу у избору начина испољавања воље, већ je све било унапред прописано и подређено „вањској одјећи” сходно правилу »forma dat esse rei«. Taj строги формализам који je „необично снажно цветао” ( 4 ) у првих шест векова Рима био je последида неразвијене размене и правног промета, неразвијености државног апарата, примитивности Римљана тога периода и великог утидаја релитије на правни поредак (’). Неразвијеност друштвених односа и мали број уговора који je пратио ове односе ни je био терен на коме би индивидуална активност угрозила или нарушила постојећи поредак ствари. Ретки акти размене били су под апсолутном контролом форме, тако да странке нису биле у могуйности да својом вољом учпне нетто што би било супротно владајућим принципима тадатьег времена. Индивидуална вола у том периоду била je, дакле, незнатне моћи у иначе ретким актима промета, а уколико je и долазила до изражаја, била je скучена и утиснута у строге и чврсте оквире форме, Y таквим приликама, индивидуална воља у смыслу уговорног обвезивања није могла представљати никакву опасност за постојећи друштвени поредак, због чега писаны извори тога периода и не садрже ограничена вол>е у смыслу данагањег јавног поретка, добрих обичаја и сличних појмова. Међутим, строги прописи о форми изјаве воље и њено свођење на унапред предвиђене оквире у којима једгшо може да ужива наклоност правног поретка, значе у суштини крупно ограничење слободе уговарања. То je ограничење многим ауторима послужило као основ закључку да у читавом периоду римског права није уопште постојала слобода утоварања, већ да je она плод каспијег времена ( 6 ). Такав закључак, изгледа, не би могао бити прихваћен, јер формализам ограничава странке у погледу избора начина испољавања воље, али не и у погледу основне опције: уговарати или неуговарати. Чак и у погледу ограничена слободе воље путем форме, историја римског права пружа доказе о томе да индивидуална воља није била притиснута формом увек на исти начин и истим интензите-

(4) Bonnecase: Supplément au traité théorique et pratique de droit civil de Baudry-Lacantinerie, t. 11, Pans, 1925, стр. 453.

(5) Стојчевић:Римско облигационо право, Београд, 1960, стр. 33; Ihering: L’esprit du droit romain, t. 111, Paris, 1887, стр. 210; Cuq: Les institutions juriques des romains, t. I, Paris, 1891, стр. 720; Levy-Bruhl: Aspects sociolgoiques du droit, Paris, 1955, стр. 89; De Kulanž: Античка држава, Београд, 1956, стр. 149; Машкин: Историја старог Рима, Београд, 1951, стр. 84; Girard: Manuel élémentaire de droit romain, Paris, 1911, стр. 484; Lepoinie-Monier: Les obligations en droit romain et dans l’ancien droit français, Paris, 1954, c. 185.

(6) По извесним ауторима аутономија воље има свој извор у канонском праву. Вид.: Ripert: La règle morale dans les obligations civiles, Pans, 1927, стр. 39; Planiol-Ripert; Traité pratique de droit civil français, t. VI, Obligations, Paris, 1930, стр. 19 и сл. Waline: L’individualisme et le droit, Paris, 1945, стр. 169; насупрот: Gounot: Le principe de l’autonomie de la volonté en droit privé, Dijon, 1912, стр. 84; Благојсвић; Уговори по присганку, Београд 1934, стр. 19.