Анали Правног факултета у Београду

493

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАГЬА

добило je од седмог века Рима и практичны правки изглед, у чему je велику улогу одиграо претор. Увођењем exeptio doli могао се одбити захтев тужиода с позивом на повреду добрых обичаја ( 13 ). Тако се, ради очувања старик римских обичаја и одбране од страних утицаја све више учвршћивао појам »boni mores« као граница слободе уговарања. Али, ипак овај појам ifflje могао да остане имун од продора страних утицаја, а посебно утицаја грчке филозофије. Она je постепено све дубл>е и дубле продирала у римске концепције С 4 )- Она поучава своје нове присталице да по природи ствари постоје обичаји који су добри и који нису добри и да се та квалификација заснива једино на општем мишљењу. Y складу са добрим обичајима доступа онај ко поштује „природне принципе”, а то значи онај ко се придржава савесности, онај ко ради и производи, подиже и васпитава децу, испуњава религијске обавезе, поштује другога, и сл. ( 15 ). Према томе, повреда „добрих обичаја" није само напад на правне принципе већ и на принципе морала. Отада, појам „добри обичаји" постаје веома широк. При томе, нису била напуштена шг стара схватања о обичајима града Рима, тако да су они увек остали » mores civitatis«, али са тенденцијом да се посматрају као »boni«, што je заслуга грчке филозофије. Посгупати »contra bonos mores« значило je тада и посгупати »turpe« ( 13 ). Према тексту Папиниануса, супротан je добрим обичајима сваки акт којим се вређа пиетет, побожност, милосрђе, правична накнада и истина ( 17 ). С друге стране, npeiMa старим обичајима града, Слободан човек не може бити продан ( ls ), отров не може бити предмет уговора ( 1Р ), а такоВе, ни res sacrae (-°), итд. Све je то ван промета и супротно посгупање би било противно добрим обичајима »adv er sus bones mores civitatis«. Претор на један ошпти начин не признаје важност ових уговора јер су они супротни основама права ( 21 ). Од интереса je поменути и један Улпијанов фрагмент који гласи: »Privatorum conventio juri publico non derogat« С 22 ), a који се повезују са текстом Папиниуса: »Jus publicum privatorum pactis mutari non potest« (^ 3 ). Очигледно je да се и овим текстовима постављају границе индивидуалној воли. МеВутим, речи »jus publicum« ипак се не могу схватити као синоним појма јавног поретка и добрих обичаја, како то извесни аутори мисле ( и ). Jus publicum према Digestama je оно право које се односи на римску државу, а прlгватно оно које се тиче користи појединаца ( м ). Зато изгледа да je појам »boni mores « шири од » jus publicum« ида стога представла општији оквир којим се ограничава слобода уговарања. Као што смо видели, он je испуњен старим обича-

(13) Senn: наведено дело, стр. 59; D. 47. 10. 15. 2; D. 47. 10. 15. 23. (14) Senn: De la Justice et du Droit, Paris, 1927, стр. 4 и сл.

(15) Senn: Des origines et du contenu de la notion de bonnes moeurs, Recueil d’études sur les Sources du Droit en l’honneur de François Gény, Paris, 1934, t. I, стр. 60 и сл.

(16) D. 2. 14. 27. 4; D. 45, 1. 26. 27; D. 45. 1. 123; D. 47. 10. 15. 2 (17) Simon: наведено дело, стр. 23.

(18) D. 18. 1. 70

(18) D. 18. 1. 30. 32

(20) D. 18, 1. 22; D. 45. 1. 83 . 5 (21) D. 47. 10. 15. 6

(22) D. 50. 17 De regulis juris, 45, 1 (23) D. 2. 14. 38

(24) Вид.: Simon: наведено дело, стр. 56. (25) D. 1,1, 2.