Анали Правног факултета у Београду

197

ДИЛЕМЕ ИСТРАЖИВАЊА МИРА

то каквим je становништвом насељена, али да je то одавно престала да буде, док je тернторијално проширивање дуто остало Јжпптеприхваћено мерт*дг> угпрхя"~у мећунаролним 7)лнппдма~и~ сведочанство ..величине” једыог народа. Европи je била потребна двострука лекдија да би и ту тежњу сагледала у свој њеној иращюналности: нагло губљене овога цил>а из репертоара текућих спољнополитичких митова изгледа да у доброј мери објашњава промењене односе меВу европским државама. Остају да живе бројни свети митови и рађају се нови, с „модерним” призвуком. Ирационалним значењем набијени су појмови као што су сувереност и-безбедност, у име којих се предузима толико ратоборних и ратних делатности. Агресивност се камулфира као /потреба одбране/ а ова се апсолутизује иако се добро зна да одбране од нуклеарног оружја нема, сем ако се одбраном не назове истовремено уништење противника. Bepyje се у застрашиватье, а зна се да je „застрашивач” што и пчелиња жаока оружје за убиство и самоубиство. Од нових митова проширен je ŽyAT техничко-економског разво iа, мерен искључиво ня пиона л тттд- пр пиз_рдом' или JXQSOTKOM, иако је развој, овакав какав je, за развијене, земл,е постао већ бесмислен с обзиром на број непотребних произвола, на бестюттятнп шшттттавање извора и околине и на јаз који развијене све вйПГе одваја од неразвијених и тиме ствара заметке нове светске конфлаграције( 14 ). Друга врста заједничке халуцинације састоји ce y служењу средствима без познавања сврхе за коју ће се употребити: тежвьа ка мођи сматра се чак толико урођеном човеку да ce заборавља на питање има ли моћ какве њему корисне употребе( 15 ). То ce питање заправо избегава тако што се за прави цил> проглашавају национални интереси, што није никакав одговор јер ce појам циља само замењује новом речју. „Не заборавимо да већина људи носи у дну своје по довести циљеве рата, увек спремне да васкрсну”.( 16 ) Ако се питања не промене, одговори ће остајати исти ако се вредности не промене, до н>их ће увек водити један од главних путева, међународно насиље. Ако je потребно рушење митова, то нас меЁутим не ослобађа дужности да се осврнемо на могућност да рат буде средство стварних вредности. Срелство не мора да обезвреди щпъ, ако већ циљ не оплемењује средство. Ако се питање преформулише па се рат помене као /едино средство за постизање неких врховних_вредности. или се чак поЁе с другог краја и устврди да мира неће бити док се не постигне неко 6ол>е друштвено стање, долази се до основног проблема истраживаньа мира и залагања за мирТРеч је)д> дефиницији ради које и најегзактнији, „анти-идеолошкн” истражЭбаЙ! мира морају да изађу из своје утодне шкољке.

(14) Впдети упечатљиве илустрације код N. Z. Alcock, The Emperor's New Clothes, Oakville, Ont. 1971. стр. 57 и даље.

(15) За критику тзв. теорије силе у међународним односима видети Р. Стојановић, Политика силе у међународним односима, Југословенска ревија за међународно право, 1966, стр. 76 и дал>е.

(16) G. Bouthoul, L'apport de la polemologie à la solution des conflits, Proceedings of the International Peace Research Association Second Conference, Vol. I, Assen (Холандија) 19ó8, стр. 73.