Анали Правног факултета у Београду

245

ПРАВЫЙ СИСТЕМ И ЗАКОНОДАВСТВО БОСЫЕ И ХЕРДЕГОВИНЕ 1878—1914

шумско и рударско право, акционарска и осигуравајућа друштва и задруге; право удруживања и скупљања, штампа и ауторска права; сви здравсхвени послови; обртно,-правый послови и њихов надзор; сви социјално-политички послови; настава на свим научним и наставним заводима; вјерски послови; аграрноправни односи; подизање нових и промјена постојећих господарских завода; опште мјере за подизање и унапређење господарства; сви прописи о посједу у подручју шумарства; повећавање и увођење нових пореза; катастар; подизагье и поправљање казнионица; градња жељезница „за које се предвиде владине основе”; градња цеста и других комуникапија и прирез за цесте; заснивање и уреБење купалишта и лијечилишта; и састав опћина. Поред ових послова, надлежност Сабора обухватала je и „установлена годишњег земаљског прорачуна”, тј. буџета. Влада je по члану 44. била обавезна „да сваке године на вријеме поднесе сабору прорачун о земаљским приходима и расходима”, који je Сабор дужан одмах узети у претрес и донијети одлуку прије почетна нове године. Уколико Сабор не усвоји буџет на вријеме „остаје на снази прорачун текуће године дотле, док га не замијени нови законито усвојени прорачун”. МеБутим, Сабор није могао расправљати о ставкама буџета ко je се односе на босанскохерцеговачке чете и војне заводе, на послове „који су у објема државама Монархије уређени заједничким споразумом”, те о царинама и пословима и приходима државног монопола. Да би саборски закључак био ваљан, потребно je присуство выше од половине чланова Сабора и апсолутна већина гласова присутних лица. Обим наведених послова није био мали, па би надлежност босанског Сабора била доста широка, без обзира на значај питања ко ja су изузета из његове компетенције, да није било одредбе плана 37, према којој на све законске основе које спадају у дјелокруг босанског Сабора „треба да пристану владе обију држава Монархије прије него ће бити предане сабору”. Поред тога, по одредби плана 38. за законе, „које je усвојио сабор, треба превишња потврда (санкција) коју ће испословати заједнички министар финансија, пошто претходно добије пристанак обје државе Монар хије”. Ове чињенице давале су легислативној надлежности босанског Сабора само савјетодавни или „сарађивачки” карактерС 48 ), док je законодавна вл.аст и даље остала у рукама аустријског дара. Босански грађански „реал” политичари ипак су прихватили овакав Сабор, са веома скученим правима, „као базу за будући рад”( 49 ). И поред многих унутрашњих и спол>них криза ко je су потресале босанску политику, Сабор je успијевао дати свој допринос побољшању и доношењу многих несумњиво корисних законских пројеката. 3. Може се закључити, да je у Босни и Херцеговини у периоду аустроугарске владавине изграђен посебан правый режим, различит од правног система Аустрије и Угарске које су фактички управљале Босном, и од система Турске којој je Босна до 1908. формално припадала. Правки систем.

(4в) V поређењу са савременим уставним повељама у новим крунским земљама, Моравској 1906. и Буковини 1910, босански Устав je далеко заостајао, посебно у погледу легислативне власти. (Robert A. Kann, The Multinational Empire, 1, New York 1950, 432.) (49) Никола Стојановић, На прагу повог доба, Преглед, бр. 1/1910, 3—4,