Анали Правног факултета у Београду

250

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

територије, јер je суверенитет територијално ограничен. Доследно томе, ако je суд земле пред којим je воБен спор у питању требало да га расттрави на основу доказа који су се у делини или делимично налазили на територији стране државе, од воље ове последње исклучиво je зависило да ли ће то овај моћи да учини или не. Ситуација у том погледу није била знатно изменена ни кад je као основ за добијање доказа била сматрана „међународна куртоазија”, нити када су поједине државе у својим законима предвиделе обавезу својих судова да поступају по замолницама страних судова у овој материји на основу реципроцитета. Тачност овог последтьег тврђења постаје јасна ако се има у виду да су разне државе у својим законима за извршење поменуте обавезе својих судова постављале различите, по форми или садржини, врсте реципроцитета, затим познавале неке врсте средстава доказа непознате у правима других држава, предвиђале различите врсте и форме поступка за извоВење доказа, сматрале да je добијање доказа искључиво атрибут суверености или супротно и томе слично. Из ових разлога, када нови степей развитка меБународног економског промета условлава све бројније потребе за добијањем доказа у иностранству, сматрало се да као једино могући пут за решење супротности измеВу потребе за постизање правые сигурности у овој материји и поменутих последица принципа независности и суверенитета држава представла пут унификације правних правила у меВународном обиму. Имајући све ово у виду, није случајно, што се о потреби ове унификације расправла већ на Хашкој конференцији 1893. и 1894. године, а већ 1896. године доноси Хашка конвенција о граВанском поступку, у коjoj се налазе и извесна унифицирана правила о добијању доказа у иносхранству у граВанској и трГовачкој материји. Од тада ова унификација доживлава своју еволуцију кроз Хашке конвенције о граВанском поступку од 1905. и 1954. године,( 3 ) да би 1968. године била издвојена у виду посебне Конвенције о добијању доказа у иностранству у граВанској и трговачкој материји( 4 )- Ова последња унификација je значајна не само по томе, што знатно деталније него унификације ко je су joj предходиле регулише ову материју него што представља и известан компромис на меБународном плану измеВу судског метода за добијање доказа у иностранству, који je карактеристичан за европске земле и вансудског метода који важи у земљама »common law« (у првом реду за САД и Уједињено Краљевство-Велику Еританију) односно што покушава да путем компромиса наБе решење у пракси питања да ли добијање доказа представла исклучиви атрибут суверености или не.( 5 ) Иако je приликом ових унификација коришћен углавном метод чисте унификације, који се, као што наводи професор Бартош „ограничава на преузимање постојећих правила и њихово проучавање, довоБење у

(2) О овој еволуцијн види; Р. Gougenheim. » Convention sur l’obtention des preuves à l'étranger en matière civile et commerciale”, Journal du droit international, g. 1909, br. 2, s. 315. i si.

(4) Текст ове Конвенције објављен je y »Actes et Documents «, Conférence de La Haye de droit international privé, t. IV, s. 191 i si., La Haye, 1970.

(5) Op. cil.s. 82.