Анали Правног факултета у Београду

251

ХАШКЕ КОНВЕНЦИЈЕ KOJE CE ОДНОСЕ НА ДОБИЈАЊЕ ДОКАЗА

склад и систематизован>е”( 6 ), а само изузетно и метод прогресивног passoja, ипак број држава у којима она данас дејствује није велики. Довољ но je илустрације ради навести, да je најновију Конвенцију о грађанском поступку од 1. марта 1954. године ратификовало или јој приступило свега 22 државе, ( 7 ) од којих није ни једна држава у којој важи »common law«, а да Конвенцију о добијању доказа у иностранству у граВанској и трговачкој материји од 26. октобра 1968. године до сада није ратификовала ии једна држава иако je од њеног доношења протекло пуне три године.( 8 ) Међутим, овако невелико просторно дејство није и једини недостатак ових унификација, јер поред тога постоје и извесни елементи, који указују да потребна правна сигурност ни између држава које су je прихватиле није потпуна. Један од таквих елемената, вероватно и најзначајнији, представлю и проблем квалификацнје правних појмова и правке природе појединих института, који ни у једној од поменутих конвенција, укључујући и ову из 1968. годlше, или уопште није решен или je то само делимично учињено. Нерешавање проблема квалификације у целини или делимично у Хашким конвенцијама, које се односе на добијање доказа у иностранству, ствара извесну правку несигурност у два правда: или у погледу обима њихове примене или у односу на могућност појаве сукоба закона и вьегово решаваље у овој материји. Y вези са тим, a имајући у виду да je предмет овог рада само проблем квалификације правних појмова чије недефинисаве у Хашким конвенцијама утиче на обим њихове примене, за нас се, на овом месту, поставлю питање, да ли je било могуће елиминисати овај проблем или га свести на што могућу мању меру и на који начин? Да би се одговорило на ово основно питање, потребно je претходно размотрити, који су то правки појмови у поменутим Хашким конвенцијама, затим, какие су то садржинске разлике ових појмова у националним правним системима и доктрини појединих држава чланица Хашке конференције за меЁународно приватно право и најзад у чему се изражава правна несигурност, која због оваквог стања настаје, у погледу обима примене и Хашких конвенција о грађанском судском поступку и Конвенције о добијању доказа у иностранству. Правки појмови, чије недефинисање ствара правну несигурност у погледу примене наведених Хашких конвенција, садржани су у члану 8. Конвенције о грађанском поступку (од 1896, 1905. и 1954. године) и у члановима 1. и 15. Конвенције о добијању доказа у иностранству у грађанској и трговачкој материји (од 1968. године). Ти појмови су следећи; „грађанска и трговачка материја”, „акт инструкције” и друга „судски акти”. Неки од наведених појмова су по термину заједничка тековина правке цивилизације, али не и по садржини. Такав je случај са појмовима „грађанска и трговачка материја” и „судски акти”, jep се њима служе све државе света, али им не дају потпуно идентичну правну садржину.

(6) М. Бартош, „Бечка конференција о конзуларним односима”, Југословенска ревија за међународно право, 1963, бр. 2, с. 161.

(7) Внди: Т.М.С. ÄSER INSTITUT, » Les nouvelles conventions de la Haye«. Gravenhage, 1970., s. 100 i 101.

(3) Ову конвенцију потписэло je пет држапа (СР Немачка, САД, Норвешка, Холандија и В. Британија), али je до сада ни једна ни je ратификовала.