Анали Правног факултета у Београду

253

ХАШКЕ КОНВЕНДИЈЕ KOJE CE ОДНОСЕ НА ДОБШАЊЕ ДОКАЗА

ству у грађанској и трговачкој материји сматрало се да он може имати ону садржину коју има у француском праву одакле je просто реципиран. Из тога разлога, већ у Актима и Документима IV заседања Хашке конференције за међународно приватно право одржаној 1904. године( 12 ), било je назначено да ,акт инструкције” у овој материји обухвата: „саслушање сведока и странака, полагање заклетве, експертизу и преглед књига једног трговца.” МеВутим, приликом доношења поменуте Конвенције која има текстове и на француском и енглеском језику, као једнаке вредности (што није био случај са конвенцијама о грађанском поступку донетим од Хашке конференције, 1896, 1905. и 1954. године), у енглеском тексту налази се као адекватан термин француском »acte d’intruction« термин »obtain evidence«, који се у потпуности не поклапа са својим француским синонимом. Наиме, он обухвата: саслушање сведока, саслушање странака и експерата и подношење и испитивање докумената или других предмета и добара( 13 ). После дњи из ове трупе појмова, који уносе правну несигурност у погледу поља примене поменутих Хашких конвенција, јесте појам „други судски акти”. За овај појам речено je већ на IV хашкој конференции {1904. године ( 14 ) „да има врло широк домашај; да се не односи само на парничну него и на ванпарничну јурисдикцију, на шта je било већ указано у заюъучцима од 1893. Никакие тешкоће не могу се поводом њега појавити”. Међутим, иако су у основи ове констатације тачне, ипак у том смислу није дата одговарајућа дефиниција у самом тексту Конвенције. Перед тога и да je то учињено, проблем квалификације би био само сужен, алн не и избегнут, јер он не постоји само због тога да ли „судски акт” долази под парничну или ванпарничну јурисдикцију него и из других разлога. Наиме, могуће je да због различите правке природе коју има један исти акт, у по ј единим земљама не спада у атрибуте судске власти, односно не третира се као судски акт, док je у другим, обрнуто. Тако на пример, поступай мирења између супруга у неким земљама не спада у делокруг рада судова, па самим тим, ни одговарајући акт о извршеном мирењу супружника није судски акт, а у другим јесте, или опет у по ј единим земљама издавање извода из јавних регистара (свих или појединих) није у компетенцији судова, а у другим je обратно, или, у извесним земљама решавање о признању сиромашког права поверено je посебним комисијама или бироима, а у већини земаља то врше судске власти, итд. Осим тога, треба имати у виду, да су „судски акти” у граВанској и трговачкој материји и они који се доносе не само у парничном и ванпарничном поступку него и у извршном. Отуда je и разумљиво, што je на XI заседању Хашке конференције, када je доношена Конвенција о добијању доказа у иностранству, преиспитано правно значење појма „судски акти”, па je и посебно разматрано у дискусији и у реферату известиоца Амрам-а и из напред наведених аспеката( 15 )- Као резултат ових разматрања уследиле су и извесне реет-

(12) Actes de la Quatrième session, 1894. s. 84. (Conférence de la Haye). (13) Ph. Amram, »Convention sur l'obtention des preuves a l'étranger en matière civile on commerciale«, La Haye, 1970, s. 4,

(14) Actes de la Quatrième session, 1894, s. 84 (Conférence de La Haye). (15) Ph. Amram, op. cit. s. 5 i 6.