Анали Правног факултета у Београду

274

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што су глад, слобода од страха, жеља за станом итд. ка випшм потребама; припадања, учешћа у одлучивању, самопотврВивања итд. развијају и организација и методи рада управе којима се те нове потребе задовол>авају, (многа се од ових кретања могу и математички изразити). Данашња управа мора да даје много еластичније одговоре самоуправном друштву, да буде иницијатор низа друштвених процеса код којих се тражи стручност, познавање, разум, a смањују услови за дејство емоција и на нивоу појединца и на нивоу организација. Y вези са увођењем модернизации у управу наилазимо на наталожене традиције: инертност, неповерење и несигурност. Управа je, дакако, у свакој землей само израз њене материјалне и духовые културе, обушка живота и нивоа технолошког развитка. Само у тоталитарном режиму или у искривлении облидима административног социјализма, може да се дошли да управа „води друштво”, да га преваспитава, усмерава, да управа заиста управља. Међутим, такви системы пре или касније тону у отуђење политичке подлоге и изолацију политичког врха који влада искључиво ослоњен на управни апарат. Уместо изучавања културних особина појединих регија, специфичности националних историја, друкчијих ставова, намеће се крути деспотски централизам. У огледалу кретања односа власти и моћи јављају се само посивела лица оних који у огледалу себе посматрају. Међутим, често се у земљама у развоју одвијају и процеси друкчије врсте. Жел>а за самоуправљањем добија екстремни облик: буја национализам. „Пробу Вене” снаге, уствари један део политичке структуре у сукобу са другим делом политичке структуре тежећи да постигне подршку и да обезбеди хомогеност своје политичке подлоге креира стаже националне егзалтације измеЬу осталог и злоупотребом средстава масовних комуникација. Тада управа служи као трансмисија лажних потреба. Уместо тежњи да се у оквиру јединствених граница образује модерна управа на бази компаративног изучавања и сазнавања културних, антрополошких, етничких, лингвистичких и техничко-технолошких, системолошких специфичности и разлика, долази се до идеје конфронтације и стваратьа посебних управних механизама за остваривање сопствене победе у процесу сукобљавања што смањује могућност планирања заједннчког живота. Y јавности ce јављају и реални, стварно историјски и ирационални, привремени псеудоисториски интересы који значе пуко изражавање грегарних инстиката лажне угроженостн. Уместо толеранције разлика, разумевања посебности, рационалности и ефикасности, постоји опасност за стварање управа чији ће један део снаге бити трошен на конфликте, а не на задоволавање потреба грађана. При модернизации управе треба уочити да наше материјалне снаге: способност за употребу нове компјутерске технологије нпсу неисцрпне. Посхоји оптимум извршења управних активности што пре спада у облает егзактне теорије и праксе управе него у облает политичких натезања. Ако се одређени систем машина, одређено централизовање управних делатности јавља као јефтиније, брже и ефикасније, онда оно не мора бити рБаво само зато што je организовано у једном од центара. Уопште речено, централизација појединих управних функција не значи и ньихову географску