Анали Правног факултета у Београду

368

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

доношења, посебно гласање. Све ово представља не малу тешкоћу код изучавања основных правних обележја одлука меВународних организација. 2. Владајуће схватање у теорији међународног права у првим годинама после оснивања YH и доношења СтапухаЈИећунаредног суда правде (МСП) 1945. године било je да чл. 38. Статута МСП представља „ауторитативно” набрајање и_ _систематизацlју~формалних извора меВународногПтрава, фундамент на којем почива извора у~меВународноправном поретку. Сходно одредбама чл.( 3B. МСП у ове изворе спадају: меВународни уговори, ЈмеВународнообичајно право и општа правна начела, те судске одлуке йудоктрина, као „помоВна средства за утврБивање правнйх правила”. Функвдца помогших извора јесте, према томе, да служи утврВивању постојања правила позитивног меБународног права, а то су само меВународни уговори, меВународно обичајно право и општа правна начела, у својству главных извора меВународног права( 2 ). Статут МСП не помшье одлуке меВународних организација међу тлавним или помоћним изворима меВународног права. Y годинама непосредно после оснивагьа YH теорија меВународног права редовно није посебно проучавала одлуке меВународних организапија код доктринарног приступа изворима меВународног права и придржавале се систематизације чл. 38. Статута МСП. Y овом разлоблу изузетак представља посрбно третирање одлука меВународних организација као извора меВународног права: у те узуезетке спадају и радов~и Бартоша у југословенској доктрини( 3 ). Y неким најновијик опш'тим систематским делима о меВународном праву не помшьу се одлуке меВународних организација меВу изворима меВународног права ( 3 ), али се запйжа и промена у ставу доктрине у овом погледу( 5 ). Ова еволуција у ставу доктрине, која се изражава у посебном разматрању оллука мпВународних организашп'а код извора меВународног права, произвол кот их се овде, сасвим-ппоштено, помшьу само неки од њих.

(2) V дошрини постоји спор о правној природы и хијерархији овмх нзвора, иосебно олштих правних начала. За овај рад битно je да се утврди да преовладава гледиште да су уювори и обичајно право »Д'лавни" и „основии” облици стварања и испо.ьаван>а правила позитивног међународног права. Поближе. Andrassy, Међународно правосуђе, Загреб, 1948, сгр. 124—130; Аврамов, Општа правна начела као извори међународног права, ЈРМП, 3 (1959); Бартош, Transformations des principes généraux en règles positives du droit international, Mélanges Andrassy, La Haye, 1963; Рун кин. Теория международною права, Москва, 1970, стр. 215—230.

(з) Бартош, Одлуке меВународних тела у систему правних извора, МеВународни пробдеми, 3 (1953), стр. 12—26; Бартош, МеВународно јавно право, кн,ига прва, Београд, 1954, стр. 112—113.

(4) На пример: Brownlie, Principles of Public International Law, Oxford, 1966, стр. 2, Cavaré. Le droit international public positif, Tome I, 3e édition par Quéneudec, Paris, 1967, стр 214; Seidl-Hohenveldern, Völkerrecht, 2. Auflage, 1969, стр. 35; Andrassy, Међународно право, пето издање, Загреб, 1971, стр. 13—22, али вид. предговор аутора.

(5) Курс международного права, Том 1, Москва, 1967, стр. 187—195; Starke, An Introduction to International Law, sixth edition, London, 1967, стр. 50—52; Velios, Lroit international public, Paris, 1967, стр. 207—216; Manual of Public International Law, cd. Sorensen, 1968, стр. 156 171; Monaco, Cours général de droit international public, RCADI, t. 125 (1968/III), стр. 187. и сл.; Friedmann, General Course in Public International Law, RCADI, t. 127 (1969/11), стр. 142—146); Rousseau, Droit international public, Tome I, Introduction et sources, Paris, 1970, стр. 433, n сл.