Анали Правног факултета у Београду

391

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА ЧОВЕКА Y ОРУЖАНОМ CYKOBY

броја држава у евентуалном рату, a имајући у виду Повељу Уједињених нација која нешра постојање института неутралности, сасвим je на месту могућност ангажовања МеВународног комитета Црвеног крста или које друге хуманитарне организадије. Све четири Женвске конвенције садрже истоветне одредбе којима je регулисан положај сила заштитница. Прва, друга и трећа Конвенција посветиле су овој установи чланове 8, 9. и 10, a четврта Конвенција чланове 9, 10. и 11. „Ова конвенција каже ce учлану 8/1 ће ce примењивати уз суделовање и под надзором сила заштитница чија je дужност да штате интересе страна у сукобу. Y том циљу, силе заштитнице ће моћи, поред свог днпломатског или конзуларног особља, да наименују делегате меВу својим сопственим држављанима или међу држављанима других неутралних сила. За те делегате се мора добита одобренье силе код ко je они обавсвоју мисију. Стране у сукобу олакшаће, у најширој могућој мери, задатак представника и делегата сила заштитница. Представиици или делегата сила заштитница не смеју ни у ком случају да црекораче границе своје мисије, онако како je она одре Вена овом Конвенцијом; они Be нарочито бита дужни да воде рачуна о императивним потребама безбедности државе у којој обављају своје дужности. Њихов рад се може ограничит, изузетно и привремно, једино када то захтевају императивни војыи разлози”. Отуда, у праву je Ф. Сиордет који пише: „Сила заштитница не појављује се више као мандатор противничке стране. Самим својим наименовањем њој je дата, од стране свих држава уговорница, мисија да суделује у примени. Њен надзор само добија у тежини”( м ). Y току другог светског рата, који je повукао огроман број држава и народа у свој крвави вртлог, две неутралне европске државе Швајцарска и Шведска вршиле су улогу силе заштитнице на основу Женевске конвенције од 27. јула 1929. године. Тако je Швајцарска заступала 35, а Шведска 19 зараћених земаља. Ни je нам познато каква су њихова искуства у вези са вршењем функција силе заштитнице из другог светског рата. Исто тако, не знамо за тешко&е на које су наилазиле у томе раду. МеВутим, ако имамо у виду велики број злочина извршених од стране фашистичких држава, особито према заробл>еницима и народима неких земаља, можемо закључити да силе заштитнице у наведении државама нису успевале да обезбеде пуну примену међународних ратних правила. Најзад, меВу средствима ко ja служе за обезбеђење примене међународних ратних закона и обичаја у току оружаног сукоба, не би требало испустити репресалије. Оне несумњиво представљају принудно и противправно средство једне државе због повреда међународних ратних правила извршених од стране друге државе. За време мира сасвим je сигурно да репресалије нису дозвољене, јер Повелэа YjeAHH>eHHX нација на чијим одредбама утлавном почива међународни правни поредак, забрањује не само употребу силе веВ и претњу силом. „За време рата пише проф. Радојковић државе им (репресалијама П. М.) готово увек прибегавају,

(io) Наведено по др М. Радојковићу, Сила заштитница у оружаном сукобу, Женевске конвенције и здравствени радници, Београд, 1967, стр. 71.