Анали Правног факултета у Београду

Потребно je подсетити да je у коначном нацрту Комисије YH за међународно право, оном из 1966, преформу ли сан изложена план 3, који je постао чл. 5, тако да je гласно: /„1. Свака држава je способна ддзакључујеЈуговоре. 2. Аржаве чланицеЗфедеративних заједнипа (уштја)^ могу имати способност закључивања yroÉopa Jnco~ je таква способност допуштена федеративним уставом и у граыицама ко je су њиме иостазљене”. Као што се види изостављено je свако помињање других субјеката меЁунаоодног права, изузев државГГ (рашшајући и федералне јединице међу них), као и посебно међународних организација. Y коментару уз овај члан помиње се, између осталог, да je ранији нацрт из 1962. садржао шире одредбе о способности закључивања уговора у међународном праву, тј. о способности држава и др. субјеката, о државама чланицама федера ција и о међународним организацијама; али да се тада имало у виду уно шење у нацрт посебног дела о уговорима међународних организација. Мада je 1962. одлучила да нацрт чланова о уговорном праву ограничи на уговоре између држава, Комисија je ипак задржала овај члан о способности закључивана уговора, али je касније увидела да логика структуре нацрта чланова захтева да се из првог става садашњег члана изостави помињање способности ~и других субјеката меЁународног права", као и испуштане иелог трећег става о способности међународних организација. Неки су чланови били мишљена да преосталгГтекст не оправдава задржавање члана уопште, јер би потврђиване способности државе да закључује уговоре било само плеоназам с обзиром да je то прећутно садржано у дефиницији о домашају нацрта чланова у чл. 1. Такође je изражена сумна и о потреби уношења одредбе у ставу 2. о способности држава чланица федеративних заједница. Морамо, најзад, да истакнемо да je овај члан претрпео још једну измену пре но што je коначно усвојен, тако да сада као члан 6. у Бечкој конвенцији о уговорном праву од 23. маја 1969, гласи: „Свака држава je способна да закључује уговоре’ г ( 3 ). Значи, домашај овог члана сведен je још више, јер је отпала и тачка члана 2. из коначног нацрта, ко ja се односила на способност зак лгучивана уговора од стране држава чланица федерација, тако да о стало само на најужем концепту способности закључивања оном такорећи владајућем у XIX веку, који се везује памсуза лпжаве. То je несумњиво подбачај саме Конвенције, у најмању руку празнина, без обзира на сва објашњења, оправдана и ограђивања, мање или више умесна. Остало се при оном што je најјасније и најсигурније, где нема двојбе и спорних схватања, лгакако то било традиционално и превазиђено у пракси. Join у ранијим дискусијама у оквиру Комисије владала je знатна подел>еност у мишљењима о сврсисходности овога члана (чак и кад je он био шири и потпунији, а поготову када je био сведен), тако да je известилац и спецкјални саветник Конференције о уговорном праву сер X. Валдок (Sir U. Waldock) и сам предлагао (и у Комисији и, касније, на Конференции) да се члан може и изоставити. Слична мишљења изражавана су и у примедбама влада на нацрт чланова о уговорном праву.

(3) Conférence des Nations Unies sur le droit des traités, Deuxième session, UN Doc A/Conf. 39/26.

399

УГОВОРИЛ И ДОСЛОВНА СПОСОБНОСТ ДРЖАВА