Анали Правног факултета у Београду

401

УГОВОРНОПРАВНА И ДОСЛОВНА СПОСОБНОСТ ДРЖАВА

том случају, Комисија треба да се одлучи, ако жели, да у погледу способности саставних делова једне федеративне државе изјави да су по међународном праву ти саставни делови странке уговорнице (пример швајцарских кантона у материји пограничник питања, при чему известилац није сигуран да ли je у том случају Швајцарска у крајњој линији страна уговорница и да ли у случају повреде уговора може она бити тужена међународном суду или сам кантон, као и да ли она делегира своју способност заклучивана уговора?). Чак иако je у тексту става 2. речено да се питање регулише уставом, може се извести да je прихваћено гледиште према коме један саставни део федеративне државе може бити страна уговорница уговора. Но, поставља се, с друге стране питање, може ли она стављати, на пример, резерве другачије но федеративна држава када су обе странке истог уговора? Члан Комисије (Р. Пал/бтю je за уклањање става 2, јер ако су државе по уласку у федерацију сачувале својство државности, њихова je способност регулисана ставом 1. (тј. као државе уопште). Карактеристично je да je коначни текст нацрта члана 3, од стране Комисије усвојен тако што je за први став, који говори о способности свих држава да закључују уговоре гласало И чланова против 2, уз 1 уздржани глас, док je за став други, који се односи на способност држава чланица федеративне уније, ако je она допуштена у границама савезног устава, гласало 7 чланова против 3, уз 4 уздржана гласа (при чему je гласање за чл. 3 у целини било подел>ено на исти начин). Током Конференције у Бечу 1968, а поготову на другом делу 1969, било je изнето join низ разлога и pro и contra става 2, члана 5. (коначног) нацрта Комисије, иако више ових последних, но у ко je овде не можемо исцрпније улазити. Неке je ипак, због начелне важности питана, потребно поменути. Аустралијски делегат Хари (Harry), наводепи да према Уставу негове земле има шест саставних држава (states) федерације (али обележених с малим словом 5), које немају међународни положај, а заклучиване уговора je својство исклучиво савезне изврпше власти. Тиме се не спори способност држава чланица федерације попут ССР Украјине и ССР Бјелорусије, које су и чланице YH, но за ово није неопходан посебан члан. Стога je намена става 2. очито да регулише случај саставних делова федерација као што су немачке земле (Länder) или швајцарски кантонн, чија je способност заклучивана уговора ограничена. Представник СР Немачке Бломејер-Бартенштајн (Blomeyer-Bartenstein) рекао je да неговој земли одговора одредба става 2, jep je у складу са уставном прайсом. Но, већина чланица федерација, чак и кад имају извесну способност заклучивана уговора, немају статус држава у смислу међународног права. Тако и земле (Länder) СР Немачке имају само веома ограничену способност у овој области и биле би можда сматране, у склону Конвенције, за „друге субјекте међународног права”. Требало би размотрити и израз „државе чланице федеративне уније”, jep иако тај израз одговара структури СР Немачке, то можда није тако у односу на све федерације. Аус-