Анали Правног факултета у Београду

јања уопште. Било би, меВутим, неспојиво са концепцијом скупштинског система и положајем саме Скупштине, ако би ce пропшриле надлежности Председништва, a посебно ако би ce у његовим рукама стекла (знатнија) свлашћења власти. То би значило јачање Председништва и могло би довести до стварања једног јаког центра моћи и утицаја у Скупштини и на Скушптину. Наравно, опасност овог снаженьа Председништва je утолико реалнија и већа, уколико je и његов персонални састав политички гледано јачи. Ако би то било тако, а чини се да je тако, онда би тим пре била неприхватљива мисао о прерастању Председништва Скупштине у Председништво Републике Србије. Идеја о стварању једног таквог органа, посматрано са становишта концепције скупштинског система, имала би оправдана само ако би он био успостављен као колегијални шеф државе са ограничении правима. С 25 ) 2. Устав СР Србије од 1963. поставио je организацију Републичког извршног већа у духу концепције скупштинског система. Има основа рећи да Извршно веће у механизму скупштинског система у Републици представља једну врсту „политичко-извршног одбора” Скупштине. На то указује, пре свега, његов састав а затим и сам начин избора. Републичко извршно веће je са ставлено искључиво од посланика Републичке скупштине, ј 26 ) тако да се — посматрано с гледишта састава Извршно веће појављује као један од скупштинских одбора. При томе, веома je значајно запазити да чланови Извршног већа нису истсвремено и руководиоци органа управе. Аругим речима, Устав СР Србије није прихватио концепцију о персоналном спајању политичко-извршног органа Скупштине и органа управе, што би у структуру Извршног већа унело значајне елементе структуре владе из парламентарног система. ( эт ) Тиме су несумњиво избегнуте негативне последице које из таквог персоналног повезивања ових органа могу да произиђу. Наиме, не може се оспорити да би овакво повезивање довело до јачања положаја и повећања утицаја управних органа, али и самог Извршног већа. Разлози леже, измеВу осталог, и у томе што би добијањем својства чланова Извршног већа руководиоци управних органа стекли јачи политички ауторитет и претворили се у јаке политичке функционере, као и у томе што би били повезани у оквиру Извршног већа и тако имали јачи утицај унутар Извршног већа (а то ће рећи на Извршно веће). Разумљиво, то би довело и до снажења самог Извршног већа. (“) Имајући у виду карактер управе у скупштинском систему, њене задатке и улогу, чини се прикладним и потребним да руководиоци органа управе буду регрутовани превасходно из реда струч-

(25) Оставља се попгуно по страна питање потребе и оправданости оснивања оваквог органа у Републици с обзиром на нови положа) социјалистичких република у СФРЈ и њихов карактер уопште државност, сувереност и др. Вид. о томе, Полазне основе и правци уставних промена у Социјалистичкој Републици Србији, Скупштина СР Србије, Београд, фебруар 1972, стр. 42.

(26) До доношења Уставног амандмана II у саставу Републичког извршног већа били су по свом положају и председници покрајинских извршних већа.

(27) Вид. Полазне основе и правци уставних промена у Социјалистичкој Републици Србији, Скупшгина СР Србије, Београд, фебруар 1972, стр. 44—45.

(28) Вид. о томе Ј. Борђевић: Политички систем, Савез удружења правника Југославије, Београд 1967, стр. 545 , 611.

683

JE ДАН ПОКУШАЈ ДОСЛЕДНОГ ОСТВАРЕЊА СКУПШТИНСКОГ СИСТЕМА