Анали Правног факултета у Београду

931

РАД YHYTPAIIIEbE АРБИТРАЖЕ Y lIPEAY3EHY

facto централизује расподела дохотка на крају обрачунских периода, а нарочито доношењем заврпшог рачуна. Ово са истих разлога који су изнети за обрачунске радне јединице. Тако ce доходак преливао од бољих y слабе радне ј единице. Било je случајева непокретања спорова под мотивацијом да je њихово воБење апсурдно због огромне штете коју би требало да надокнади осуБена радна јединида. Практично, такве радне јединице биле би доведено у ситуацију да немају средстава ни за личне дохотке својих радника. На пример, грешке у пројекту пројектног бирса доводило су до штете у низу других радних ј единица које су шиле до огромних износа. Такве je одлуке, тврдило се, фактички било немогуће изврпшти. Надаље, било je предузећа која су финансијски веома лоше стајала из разноврсних разлога. Y таквим радним организацијама, разумљиво, није било неког посебног интереса за воБење спорова. „Нема пара, па нема ни спорова’’, кажу неки другови из таквих предузећа. На жалост, такве ситуације су касније коришћене од неких предузећа за укидање радних јединица или њихово претварање у мртво слово на папиру. С друге стране, нека предузећа су пословала врло добро и финансијски одлично стајала. Y таквим радним организацијама свака штета у радним јединицама покривана je у извесном смислу аутоматски, тј. без икаквих спорова. То значи, без икаквих тешкоћа. Ово без обзира на то ко je крив за насталу штету, како je до ње дошло и сл. То су, по правилу, огромна предузећа (врло често здружена). Y таквим предузеђима, додуше, унутрашња арбитража je ретко предвиђена односыо прописана. „Y нас спорова нема, нити их може бити. Ако и доБе до неке штете, она се аутоматски, инструментима предвиЬеним у нашем предузећу, ликвидира”, каже један директор у таквој радној организации. Најзад, као карактеристичан, навешћемо и један, по својој природи, врло интересантан разлог. Y извесном смислу, он се може назвати психолошким феноменом. Општи услови привређивања, ситуација на тржишту и сл., постојање врло различитих услова рада појединих радних јединица у предузећу и тако даље, довели су до једног чудног вида меБусобне солидарности у неким предузећима. Искуство радника у појединим радним јединицама, и предузећима у целини, показало je да свака радна јединица, из најразноврснијих разлога односно са или без своје кривице, може доћи у ситуацију да нанесе штету некој другој радној јединици. Због тога су неки руководиоци у предузећу односно радним јединицама говорили; видите, данас ja нанесем штету некоме, сутра неко мени то исто учини; расподела дохотка се у крајњој линији врши централизовано, тј. на нивоу предузећа; сви смо ми у истој кући па и када неко у спору успе и исплати штету друге ј радио ј јединици то je у ствари преношеље из једне у другу руку досуБеног износа; боле je не спорити ce jep то ствара нездраве односе измеЬу радних j единица, злу крв између радних луди у предузећу, што штети како појединцима тако и радним јединицама односно предузећу у целини, и тако дале. Разуме се да je овај разлог избегавања спорова доводио до слабљења радне дисциплине, опадагьа производности односно продуктивности рада, слабог квалитета произвола и сл., што je у неким предузећима