Анали Правног факултета у Београду

932

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

доводило касније до веома тешких последица. Y ствари, то je проузроковало двоструку штету. Прво, спорови се нису износили на решавање пред унутрапиьу арбитражу. Друга, ако их je било, решавали су их руководиоци погона односно предузећа. Као што je наведено, до јењавања рада унутраипье арбитраже дошло je делом и због недостатка и пропуста у њеном раду. Унутрашња арбитража je млада установа. Како je речено, веома мали број радних организација познавао je пре доношења Основног закона тело слично унутрашњој арбитражи. Њихова искуства у раду била су скоро без сваког значаја. Прописа о организадији и раду унутраипье арбитраже било je такође врло мало. Многе радне организације дословце су преписивале одредбе Основног закона о организации и раду овог тела уносећи их у своје ошпте акте. Прописи о поступку пред унутраппьом арбитражем, и када их je билој ослањали су се на Закон о парничном поступку (утлавном), односно на одредбе предвиђене у Закону о парничном поступку за поступай пред привредним судовима. Било je, истина ређе, ослањања и на Закон о огаптем управном поступку, па чак и Закон о кривичном поступку (у предузећима која су спорове из надлежности унутрашње арбитраже поверавала на решавагье комисијама за дисциплинске преступе). Било je, истина, предузећа која су сасвим свесно избегавала ослањање на било који од наведених поступака. Наиме, како објашњавају по ј едини одговорни другови у тим предузећима, намерно се ишло томе да процедура пред унутраппьом арбитражем буде регулнеана што једноставније, са мање детаља и сл. Све ово због тога што су чланови арбитраже, по правилу, били економисти, техничко и друга особље, тј. лица без правничког образована. Њима je, како се истине, требало омогућити брзо и лако сналажење у прописима о процедури, а истовремено им дати извесну слободу сналажења у сваком конкретном случају када није било прописа о томе како у тој ситуацији треба постушгти. Има радних организација у коЈlша се овакво поступанье правда, наводно, чињеницом да радни дуди у њнховим организацнјама познају правила поступка. Наиме, износи се да су скоро евн њихови радници већ дуга времена били чланови разних самоуправних тела и да су довољно спремни да воде поступак и пред унутрашњом арбитражем. Y неким радним организацијама веома je детаљно, скоро до ситница, регулисан поступак пред унутрашњом арбитражем, без икаквог ослонца на било који познати поступак како онај пред државним органима, тако и онај одре Вен за пој едина тела у радним организацијама. Они су веома различити међусобно, али у њима се увек, мање или више, блаже или строжије, налазе основна начела савремених (нарочито парничних) поступака. Преузимајуђи у својим општим актима одредбе Основног закона у саставу унутраипье арбитраже увек je био и представник странака у спору. С друге стране, што je у принципу врло исправно, за чланове арбитраже одређивани су најбољн стручњаци из области појединих деланности у предузећу. Y једном добром броју радних организација (што je характеристично и за чнтаве поједине крајеве, па и републике) то су истовремено били и руководиоци радних јединица и предузећа. Најзад, под мотивацијом да су у питању спорови по својој садржини техничке, техиолошке, финанснјске и сл. природе, за чланове арбитраже имено-