Анали Правног факултета у Београду

937

РАД УНУХРАШЊЕ АРБИТРАЖЕ Y ПРЕДУЗЕЕУ

ште, а да и не говоримо када je реч о унутрашњој арбитражи. Тако je било и приликом доношења статута и других општих аката на основу одредаба Основное закона. Има примера да радне организације у истом месту уопште не сарађују на доношењу самоуправних споразума, односно да су они по својој садржини неуобичајено различити. Обо упркос постојању разних тела ван радннх организација која помалсу у спровоБехъу уставних амандмана. Неке радне организације љубоморно чувају своје опшхе акте. Има и таквих за ко je неки руководиоци у хьима тврде да су то мале енциклонедије, ауторска дела и сл. Она постају табу за друге радне организације, па чак и за луде и организацнје односно установе које се баве научним проблемима у вези са питањем спровоВења уставних амандмана. То потврВује и наше лично искуство, у вези са прикупљањем материјала у радним организацијама у вези са унутрахшъом арбитражем. То je свакако лоше и несхватљиво, јер ништа не може бити тако личног карактера (бар када je реч о питањима која расправламо) да се искуства не преносе на другога. То je, сматрамо, суштина нашег социјалистичког самоуправног система из кога проистиче обавеза свих и сваког на сарадгьу ради заједничког циља остварења благостања за све радне луде у нашој земли. Према изнетом, тешко je у садашњем моменту нешто одреБеније ређи о карактеристикама садржине рада унутрахшье у овом периоду. Тим пре што досадашњи рад унутрашње арбитраже, у предузећима која су je регулисала доношењем општих аката на основу уставних амандмана, не показује неке видне разлике у односу на њен рад у ранијим пернодима. Шта више, све говори да унутрашња арбитража само постаје установа са местом и улогом која јој у радној организацији припада. Има, меВутим, доста момената који могу послужити као прилично чврсти показатели о могућним путевима далег развитка и усавршавања унутрахшье арбитраже. Пре света, унутрашхьа арбитража у новим условима постаје тело које се мора основати у свакој радној организацији у којој постоје основне организације удруженог рада. Ово упркос чшьеници да одредбе Основног закона, који и дале важе, нису когентне природе. По њима je унутрашња арбитража факултативна установа. Наиме, не могу се ни замислити односи између основних организација удруженог рада, са правима која им припадају по уставним амандманима, без постојахва једног тела icoje ће решавати о споровима који из нихових меВусобних односа настану. Тим пре ако се поВе од чињенице да ће се, што je сасвим разумливо (за разлику од раније),, односи измеВу основних организација удруженог рада регулисахи писменим уговорима, у првом реду. V таквим условима, несумтьиво je да ће унутрашња арбитрал<.а добити своје право место у предузећу. Посебно ако се узме у обзир основна чињеница да Ве основне организације бити у потпуности заинтересоване за успех у спору, јер материјадна (па и друга) корист која из тога произидази њој исклучиво прхшада. Дакле, онај осиовни разлог који je као црвеиа них пролшмао све раније фазе и који je био централки стуб сметхьи афирмацији унутрахшье арбитраже за увек нестаје, тј. непостојање материјалног интереса за воВехье спорова и успех у тьима, због начина на који се вршила расподела дохотка, односно личних доходака у великом броју радннх организација.