Анали Правног факултета у Београду

767

УРАЧУНАВАЊЕ ИНВАЛИДНИНЕ Y ИЗНОС НАКНАДЕ ШТЕХЕ

Ю претежном становишту судске праксе (које ми у потпуности делило) ( 5 ), облици неимовинске штете, за које се, под општим условима, признаје посебна накнада, различита од накнаде за друге облике неимовинске Дтете које могу проистећи из исте телесне повреде (страх, душевни болови чслед унакажености, физички болови), као и од накнаде имовинске штете 2 'виду изгубљене зараде и разних трошкова проузрокованих телесном повредом. Врховни суд Југославије у једној пресуди скорашгьег датума каже: ’ „Тужилац je тражио да му тужено предузеће накнади штету коју трпи услед оштећења тела које проузрокује ограничење нормалне активности организма и условл>ава веће напоре у остваривању животних потреба, тј. штету због тзв. телесног оштећења односно смањења опште животне способности. Тражио je да му се по том основу досуди износ од 35.000 динара. Оба суда су ту штету утврдила са износом од 30.000 динара и оба налаза да од тог износа треба одбити оно што тужилац прима на име инвалиднине за телесно оштећење по основу инвалидског осигурања. То je правилно jep се инвалиднина даје за исти вид штете за коју тужилац тражи накнаду од 35.000 динара и jep се иста штета не може наплатити од фондова социјалног осигурања и учиниоца штете, пошто би овај, због права регреса ко je имају фондови, морао исту штету платити два пута. Према томе тужени би био обавезан да тужиоцу накнади у том делу само онај износ штете који није покривен примањима из социјалног осигурања” ( е ). Y истом смислу могу се навести и друге пресуде Врховног суда Југославије ( 7 ) а такоВе и пресуде Врховног суда Србије ( 8 ). 5. Погледајмо какав je смисао прописа на основу којих су донете наведене пресуде. Каква je природа инвалиднине и које су претпоставке за признање права на инвалиднину по тим прописима? Према чл. 29. Основног закона о инвалидском осигураlьу „телесно оштећење у смислу овог закона je губитак, битније оштећење или онеспособљеност појединих органа или делова тела од најмање 30% ко je проуз-

(о) Обргн Станковић: Накнада за појачане напоре и за умањеше животне активности, Службени лист СФРЈ, Београд, 1972, стр. 4. и сл.

(6) Пресуда Врховног суда Југославије Рев 281 /70. од 3. новембра 1970. године. Из архиве Врховног суда Југославије.

(') ~Није уместан ревизијски разлог да питање накнаде штете за умањену ошпту животну способност ваља решавати на основу чл. 84—89. Основног закона о инвалидском осигурању уколико се под там мисли да тужилац, коме je признато право на инвалидиину, нема право и на накнаду оне штете коју трпи због умањења опште животне способности преко износа што га прима по основу инвалидског осигурања, Тужена општина, у којој je тужилац био у радном односу, обавезна je према њему за део штете који није покривен приман.ем по основу социјалног осигурања. Одвојено je питање регресне одговорности општине према заједници социјалног осигурања". Пресуда Рев 228/68. од 6. децембра 1968. године. Из архиве Врховног суда Југославије.

(8) „Неоснован je жалбени навод да се од износа накнаде због умањења опште радне способности није могао одбити износ који je тужшьа примила у виду инвалиднине због телесног оштећења. По прописима Закона о инвалидском осигурагьу инвалиднина због телесно! оштећења даје се за смањење животне активности као последица губнтка или оштећења појединих органа или делова тела. Према томе, ради се о истом виду штете, па je окружни суд правилно поступио када je тужил>и урачунао примаља на основу социјалног осигураььа на име инвалиднине, jep je тужила овим примањима делимично обештећена за исти вид штете.” Пресуда Гж. 807/67. од 14. новембра 1967. године. Из Архиве Врховног суда Србије.