Анали Правног факултета у Београду

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ног него производя и укупних реалних најамнина (“) што према ранијем Барановой ставу одговара Марксовом витку вредности. Ако се надаље, узме у обзlгр вештачка застарелост производя и непотребни трошкови који се у ту сврху издвајају, да би се одредили друштвено потребни трошкови неопходно je упоредити хипотетичке трошкове хипотетичког производя са стварним трошковима стварног произвола. Тако настаје нови појам витка, који би се добио када би се друштвено потребни трошкови калкулисали према принципима једног рационалног друштва, тј. када проднрање продајне у пронзводну активност не би имало за своју последицу настанак трошкова везаних за привлачнији изглед произвола већ за побољшање вьегове функционалне намене ( 13 ). Овим типологија употребљених дефиниција витка није окончана. Недостају потенцијални економски вишак и статичко одређивање, које je преузео на себе Јозеф Д. Филипс (Joseph D. Phillips), а о коме ћемо касније говорити. Потенцијални вишак je представлен у лику потенцијалних профита „али се такви профити не могу наћи у статистичким извештајима односно они оставлају своје трагове у статистичким извештајима у парадоксалном облику незапослености и сувишних капацитета” ( 14 ). Ова анализа економског витка у „Монополном капиталу” није имала за цил да задовољи захтеве исувише педантног и критички настројеног читаода, него да укаже на два методолошка недостатка. Методолошки није оправдано користити аналитички инструмент, који иначе у представи Барана и Свизија има централно место у објашњавању посматраног економског система, који није одређено и кохерентно дефинисан ( 15 ) С друге стране, неосновано je мењати у току анализе садржину аналитичког инструмента прилагођавајући га потребама новонасталих ситуација. Да би се формулисао закон пораста економског витка, коришћени су агрегирани профити; у полемици с Калдором уведен je појам потенцијалног витка; да би се објаснила природа рекламних трошкова, вишак je представлен разликом укупног нето производя и укупних реалних најамнина; феномен вештачке застарелости производя захтевао je нову одредбу друштвено потребних трошкова и у том смислу и вшика; статистичка верификација закона пораста вншка почива на гьеговом статистичком појму. Y таквој ситуацији ни раније формулисани Баранови појмови економског вишка не доприносе разјашњавању овог концептуалног проблема. Економски вишак није идентичан ефективном економском вшпку, који одговара текућој производној акумуладији, јер садржи још и индивидуалну потроптњу капиталиста, државне непродуктивне расходе, трошкове

(12) Р. Ваган, Р .Sweezy, нав. дело, стр. 119.

(13) Р. Baran, Р. Sweezy, нав. дело, стр. 130.

(14) Р. Baran, Р. Sweezy, нав. дело, стр. 77.

(13) Прнмедба проф. Pearsona, Trade and Market in the Early Empires, je сасвнм друге природе, jep по њему вишак je уошпте недетерминисана величина. Наиме, како он схвата, постојао би „апсолутни економски вишак” као вишак пронзводње изнад физиолошког минимума потроппье друштва, a тај биолошки минимум опстаяка немогуће je одредити, нити има доказа да je идејно друштво живело на том нивоу. „Релативни" je, пак. онај вишак проиэводње изнад онога што je друштво одлучило да потроши, а одлуке о томе друштво доноси слободно и оне нису мотивнсане једино економскнм разлозима. V. Ch. Bettelheim, нав. дело, стр. 65; Е. Манде,\, Расправа о маркснстичкој економији, Сарајево, 1970. Том I, стр. 42.