Анали Правног факултета у Београду

103

ПРИЛОЗИ

одржи актуелном властихом формулацијом узрска недовољне похрошње. Том придиком користио се категоријама: вишак вредности, акумулација, инвестиције, потрошња радника и капиталиста. дакле категоријама класичне марксистичке анализе. МеВутим, Баран и Свизи су овом приликом покушали, као што je то приметно А ав ид Хоровиц (David Horowitz), да комбинује Маркса и Кејнеса. Појмови укупан приход, ефективна потражньа и кејнесијански хшструменти за потидање потражње ради апсорпцнје економског витка доста убедљиво указују на то ( 26 ). Ти трагови се могу приметши и у дефиницији економског вишка. Прва апроксимација вишка почива на разлици између укушшх прихода и трошкова. Ти приходи често имају свој извор у токовима дохотка, прерасподели вишка вредности као што je то случај, на пример, код прихода рекламних и продајних агенција, које један део својих расхода у цени преваљују на доходак капиталиста и непроизводних радника. Управо у том делу анализе, с друге стране, Баран и Свизи дефинишу вишак као разлику између укупног нето произвола и укупних реалних најамнина. Навели смо већ да je Баран раније на тај начин представно Марксов појам вишка вредности. МеВутим, он вьему не одговара безусловно. ПрихватајуВи без ограде начин обрачуна укупног нето произвола како се он данас врши у САД, они су га поистоветили са укупним дохоцима, тј. укупном потражњом. Један иегов део представлю новостворену вредност а други, чист облик прерасподеле вишка вредности, или je, пак, резултат инфлационог финансирања. „Тако се колебају наши аутори између обрачуна вредности и ,агрегиране потражње’ ”, примећује Мендел. Међутим, његов покушај да докаже да су Баран , и Свизи започели своју анализу са ставом или вишак или вишак вредности, не одговара чшьеницама. Вишак дефинисан као разлика измеВу онога што друштво производи и трошкова те производње, те одбивши од них камате и ренту, води радној теорији вредности; вишак или вишак вредности јесте тада разлика између вредности друштвеног произвола и у производном процесу утрошене вредности константног и варијабилног капитала. Истина je да такав став проистиче из извршене анализе Барана и Свизија и да je неспоран, али Мандел предвиВа да су они то ставили у ситуацију конкурентног капитализма као пример одсуства потешкоћа са израчунавањем друштвено потребних трошкова. Одмах затим наставл>ају: „Ствари су сасвим другачије под владом монопола и олигопола” ( 27 ). Да су економски вишак сматрали различитим и ширим појмом од вишка вредности указује и гьихов почетни став да он перед профита, камате и ренте „обухвата и друге ставке као што су приходи државе и цркве, расходи за претварање робе у новац, плаће непродуктивних радника”; као и каснија разматрања природе и начина формирања ових прихода, одн. расхода. То нас упућује на дискусију питања амортизације, продајних трошкова и државних расхода. Y књиговодству корпорација амортизациони отписи се воде као производни трошкови. Данае je, меВутим, савршено јасно да само један део

(25) Р. Sweezy, Теорија капиталистичког развитка, стр. 196—198.

(2в) Y старо) литература ту примедбу стављају Horowitz, Mattick, Mandel a y нашој С. Штампар.

(27) р. Baran, Р. Sweezy, нав. дело, стр. 125; Monopolkapital, Thesen, стр. 78.