Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

ставља релативно мањи део укупног економског вишка a релативно повећање потрошње радника, чиме би ce смањио део укупне производње који се прелива у ефекхивни економски вишак и уједно створиле могућности за инвестирање због повећања укупне потражње, наилази на ннституционалне препреке расподеле дохотка. Излаз je, зато, у непродуктивно] потроппьи, државним расходима и извозу капитала. Остављајући по страни ову анализу (ко ja je иначе поновљена и у делу „Монополии капитал”) врло je зашшљива примена теорије економског вишка на подручје могућег излаза из неразвијености недовољно развијених земал>а. Апсолутни ниво економског вишка у поређењу са развијеним земљама je веома низак, али његов релативан ниво, тј. удео у националној пронзводњи неразвијених земал>а значајан je и можда виши него у развијеним земл>ама. Y таквом економском вишку највећу ставку свакако представља вишак остварен у пољопривредном сектору. За разумевање његовог могућег коришћења у сврхе развоја нужно je познавати типологију његових садашњих корисника. То су, пре свега, трговци, позајмљивачи новца и посредници свих врста. Надаље, страни капиталистички монополи развијених земаља, који монополизирајући унутрашње тржиште неразвнјених земаља извлаче вишак без обавезе прсдуктивног реинвестирања. ТакоВе, предузећа страног власништва која обављају производњу на тлу неразвијених земаља највећи део економског вишка преносе у метрополе а само мањи део производно реинвестирају или препуштају локалној потроппьи у виду плата виших производних функционера домаће земље. Последњи корисник je сама држава, ко ja своје приходе црпи или из трансфера економског вишка (нпр. из права на извоз) или ствара додајни економски вишак који одговара смањењу укугаге производње расположиве за потроппьу путем, на пример, царила на увозну робу, нндиректним порезима на потрошњу или инфлационом емисијом новца. Баран je на основу ове анализе показао неоснованом владајућу тезу да отраничавајући фак тор развоја неразвијених земаља лежи у недовољности капитала. Препреку бржем развоју чини недовољност ефективног економског вишка, вишка ннвестираног у повећање продукције производних добара. А та недовол>кост je, пак, последица постојећег начина коришћења потенциј алног економског вишка са којим би неразвијене националне економије могле да располажу ради продуктивног инвестирања имајући у виду структуру друштвене производив. По Барановој процени потенцијални економски вишак представља најмање 20 процената националног дохотка. Међутим, он није коришћен у служби економског развоја, него je апсорбован различитим облицима сувишне потрошње владајућих класа, тезаурисан или утрошен на одржавање непродуктивног цивилног и во ј ног бирократског апарата, као и извучен из земл>е од стране иностраног капитала (°). Зато се неопходним условом изласка из заосталости јавља захтев за успостављање планске социјалистичке економије у неразвијеним земљама, да би се од стране друштва располагало свим елементима потенцијалног економског вишка, који ће бити директно коришћен на производан начин и тиме повећати толико потребан обим ефективног економсхсог вишка.

(6) П. Баран, пав. дело, стр. 272 и сл.