Анали Правног факултета у Београду

ДОПУНСКА ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ И НЕПРИКОСНОВЕНОСТИ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Један од исконских принципа међународног права од фундаменталног значаја за нормално одржавање веза и односа међу државама јесте неприкосновеност дипломатских представника. Још су стара теократска права полазила од становишта да су дипломате свете личности (sancti habentur legati). Ово схватање о посебном положају дипломатских представника није у основи ни доцније измењено. Отуда и правило, засновано на поме[тутом принципу, које тражи од државе пријелт да диплохматском представнику државе именовања, и не само дипломатском, пружи посебну заштиту, чији степей, истина, варира према квалитету личности у пптању, али топравило превазилази позитивно право. Оно je унето и у најновије инструменте о кодификацији правила која се тичу органа међународног општења (Бечка конвенција о дипломатским односима 1961, Бечка конвенција о конзуларним односима 1963, Конвенција о специјалним мисијама 1969). При/шком израде ових ннструмената сматрало се да они и у њима предвиБени прописи представљају довољну заштиту представништава и представника држава у иностранству. МеБутнм, догаВаји у последњих неколико година показују да ова заштита није на задовољавајући начин обезбеђена. Савремена политичка и идеолошка опозиција према иостојећим владама у појединим земљама и пратећи унутрашњи нереди довели су до употребе антивладине политичке тактике, која има веома неповољне ефекте на меВународне односе, посебно између држава које су тиме најнепосредније погоВене. Она се састоји у нападу на страна дипломатско-конзуларна представништва и представнике, односно у киднаповању страних е.мисара високог ранга и њиховом задржавању као таоца, покушавајући тако да се територијална влада принуди на одреБене политичке концесије које се обично изражавају у захтеву да се пусте на слободу тзв. политички затвореници и да им се омогући емигрирање, а понекад и да се поред тога отмичарима исплати повећа сума новца. Неиспуњење ових захтева водило je убиству киднапованог лица. Проблем у основи унутрашњег карактера интернационализоваы je чињеницом што су у питању страни државни представници који по меВународном праву уживају специјалну заштиту. Због метода и средства којима се служи као и резултата које постиже, поменута тактика губи обележје политичке борбе и добија све карактеристике тероризма. Она се налази на истој лини ј и аката насиља које врше емигрантске терористичке трупе и појединци продирагьем у дипломатско-