Анали Правног факултета у Београду

21

ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ II НЕПРИКОСНОВЯНОСТИ ДИПЛ. ПРЕДСТАВНИКА

ce c писмом упознају чланови Савета безбедности и одговарајући органы Уједињених нација. Тако je оно доставлено Комисији за мейународно право ( 3 ) и Мейународном суду у Хагу, ыа што je председник Комисије одговорио и подсехио на њен прошли рад у овој области, као и прецизирао да ће Комисија наставити да се бави овим проблемой ( 4 ). Мейутим, Комисија за међународно право није могла узехи одмах питање у рад како je предложено на њеном XXIII заседању 1971. г., због недостатка времена, иако je констатовала да je предлог уместан a питање важно и хитно. Y свом годишњем извештају о раду Генералној скупштини она je истакла да ће, ако се то од ње затражи, ыа свом заседању у 1972. години припремити погребай нацрт чланова и поднети га XXVII заседању Генералне скупштине YH ( 3 ). Разматрајући овај извештај на свом заседању 1971. године Генералка скупштина je усвојила резолуцију којом; a) ставља у задатак Генералном секретару да од држава-чланица оргакизације прибави мишљења и коментаре о питању заштите дипломата и да их достави Комисији за мейународно право пре њеног заседања у 1972. години, и б) позива Комисију да што je могуйе пре проучи ово питање у светлу поменутих мишљења и коментара држава-члашща, изради потребан нацрт правила и кад сматра погодним достави га Генералној скупштини ( 6 ). Тако се питање неповредивости дипломатских представника држава и других лида која по међународном праву у жива ј у посебну заштиту нашло на дневном реду Комисије за мейународно право на гьеном заседању 1972. године, на којем je она израдила текст Нацрта чланова и сходно свом Статуту поднела га Генералној скупштини YH која je узела Нацрт на знање и позвала државе, специјализоване установе и заинтересоване мейународне организације да размотре његов текст и писмено доставе своје мишљење и примедбе ( 7 ). Истовремено je одлучила да се питање стави на дневни ред следећег XXVIII заседања Ген. скупштгше у циљу коначне израде и усвајања одговарајуће конвенције. С обзиром на учесталост терористичких напада на дипломатске представнике на разним странама света и озбиљност ситуације која je тиме створена, питање je било предмет разматрања и у неким регионалним организацијама општег карактера, конкретно у Организации америчких држава и Европском савету. Тако je Генералыа скупштина ОАД усвојила 30. јуна 1970. године, на свом ванредном заседању, Резолуцију бр. 4, којом je одлучно осудила акте тероризма и посебно киднаповање лица и уцеые у вези с тим као злочине против човечности, a њихово извршегье против представника страних држава још и као кршење не само људскпх права вей и ыор.\ш које владају у мейународним односима, посебно изјављујући да овн акти представљају обичне злочине и препоручу]уйи државама чланицама

(з) А/ЦН.4/235.

(*) Л/ЦН.4/236. За сва ова писма види такоЬе Doc. Off. de l’Assemble generale, vingt-cinquieme session, Suppl. 10. (A/8010) Rev. 1.

(5) A/8410, стр. 208.

(s) Дсо 111 резолуције 2780 (XXVI) од 3. децембра 1971. (?) Рез. 2926 (XXVII) од 28. новембра 1972.