Анали Правног факултета у Београду

27

ПРАВИЛА О ЗАШТИТИ И НЕПРИКОСНОВЕНОСТИ ДИПЛ. ПРЕДСТАВНИКА

знати као случајеви који подлежу екстрадицији. Треба нагласити да ће се у оба наведена случаја екстрадиција врпшти сходно правилима поступка државе од које je издавање затражено. Y случају истовременог постојања вшпе захтева за издавање, првенство има држава на чијој je територији злочпн био извршен. Ово je само реафирмација давања примата принципу територијалитета у питањнма кривичне јурисдикције. Овде je потребно, у вези с напред речении, подсети™ да се у цитираном Ч/Уану 7. ништа не каже о томе која je држава овлашћена да тражи екстрадицију лица обвшьеыог за извршење злочиыа у питању. Међутим, члан 5. Нацрта намеће обавезу држави на чијој се територији налази дотично лице, да о томе обавестн заинтересоване државе, а посебно државу где je злочин извршен, државу чији je држављанин окривљено лице и државу чији je држављанин међународно заштићено лице против кога je напад извршен. Y коментару уз наведени члан се каже да ће то омогућити свакој држави за коју извршени злочин представља посебан интерес, да сама одлучи да ли ће тражити издавање лица које се сматра да je виновник тога злочина. Држава на чијој се територији налази лице осумњичено да je починило неки злочин обухваћен у Нацрту чланова, има право да не удовољи захтеву за издавање из разлога који нису од већег значаја (на пример држављанство окривл>еног лица, брига због могуће пристрасности суда или страх од рђавог поступка према њему), али je дужна да ствар преда својим надлежним властима. МеВутим, као што je наглашено у коментару уз чл. 6. Нацрта чланова, за односну државу не постоји никаква обавеза ни у погледу суВења ни у погледу кажњавања. Ствар je поменутих власти да одлуче о поступку суВења и евентуалног изрицања казне под уобичајеним условом из области уговорног права да одлука буде донета bona fide уз воВење рачуна о свим околностима које су с тим у вези. Нацрт чланова полази од тога да je за успешну борбу против вршења предвнђених злочина и заштнту односних лица потребно предузимати не само мере сузбнјања већ такође и спречавања, посебно путем меЬународне сарадње. Y ту сврху за државе се предвиВа двострука обавеза; а) предузимање превентивних мера како би се осујетила свака припрема извршења поменутих кривичних дела на сопственој територији без обзнра на место где до извршења треба да доВе; б) приступање размени обавештења и усклађивању администрэ.тивних мера у циљу спречавања ових припрема. Овде je Нацрт поставио опште правило без улаженьа у детаље извршења наметнуте обавезе. Y њему je изражен већ утврВени принцип меВуиародног права по којем je свака држава дужна да се постара како њена територија не би била коришћена за припремавье злочина који треба да буде извршен на територији друге државе. ПредвиВене мере ако се прихвате, представљају читав преображај у погледу држања појединих националних законодавстава према тзв. политичким злочинима, јер у неким земљама не постоји репресија против акдија припре.мања злочина, него само против аката чињења С 22 ).

(22) М. Бартош, Допунски прописи о заштити дипломата, Зборник Правног факултета V Загребу, бр. I—2 (1972), стр. 67. ;