Анали Правног факултета у Београду

Ар

Златија Букић:

О НЕКИМ НАЈЗНАЧАЈНИЈИМ ПРОМЕНАМА У ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОМ СИСТЕМУ ПРЕМА НАЦРТУ УСТАВА СФРЈ

На самом почетку свога прилога дискусији о Нацрту устава Социјалистичке Федеративно Републике Југославије, указала бих на ыеке моменте. О појединим од њих већ je овде било речи, и ja се извињавам уколико буде извесних понављања. Најпре, вратила бих се и ja на оно начелно питање о коме je овде било говора. Наиме, у нашем друштву се доста често могу запазити извесне дилеме у погледу релативно честих промена Устава, односно неопходности да се реални друштвени односи и токови у прилично кратким временским интервалима, углавном десетогодишњим, излажу уставној ревизии и реформи. За одређени скептицизам у том смислу, најчешће се наводе примери земаља које имају веома „чврсте и стабилне” уставе које понегде и вековима не мењају. Сматра се, при томе, да су такви устави израз стабилности друштва, с једне стране, а да они опет са друге стране и сами доприносе јачању и учвршћивању реалних друштвено-политичких односа у таквим земљама. Y овом тренутку, наравно, немогуће je упуштати се у ближа разматрања и оцене о томе шта значе ти „вечити” „непроменљиви” устави, па и шта значи стабилност друштвених односа у конкретним земљама и како се она одражава на устав. Ради се иначе о веома сложеном проблему односа устава и стварности, подложном одређеним законитостима које на тој релацији ‘ делују на овај или онај начин, али се не могу избећи сасвим сигурно. Када je реч о јутословенској уставности, онда свакако треба имати ■у виду сасвим специфично моменте који опредељују карактер те уставности у целини, па тиме и пут ньеног развитка. Релативно честе промене Устава у нас резултат су, чини се, двеју основних чшьеница: изразите динамизираности друштвених односа и, посебно, карактера и концепта устава који je прихваћен у нашем друштву. Што се прве чшьенице тиче, чини се да иије потребно посебно објашњавати то да je наше самоуправно социјалистичко друштво још увек на почетку свога конституисања, и да je као такво подложно интензивним променама како реалних односа у њему тако и форми у којима ће се ти односи институционализовати и учвршћивати. У том смислу ово друштво мора проћи одређене развојне етапе које су неизбежне и објективно условлено. У томе развоју линија континуитета у развоју самоуправног со-