Анали Правног факултета у Београду

101

СУДСКА ПРАКСА

настанка извршног наслова. Доследно томе, првостепеном пресудом je захтев одбијен. Врховни привредни суд je схао на становиште да одрицање од тужбеног захтева у описаној ситуацији значи да се тужилац прве парнще (хужени друге парнице) одриче права да потраживање наплати. V даљем тексту образложења Врховни суд каже да тужиочева изјава има смисао одрицања од утуженог потражие ања и да на њено дејство не утиче то што je дата после правноснажности платног налога. Пошто, дакле, није било места принудној наплати, то друга страна има право на повраћај наплаћеног износа иако се није послужила ниједним од средстава да спровоВење извршења спречи (Сл 1430/70, од 2. 9. 1971). За одену одлуке Врховног привредног суда од значаја je прво природа тужиочеве изјаве о одрицању од тужбеног захтева. Та изјава не може бити узета као процесна радња, јер у време кад je суду стигла, парница je већ била окончана, а извршни поступак још није био покренут. (Није реч, дакле, о оду станку од дозвол>еног извршења уопште, о којем говори тач. 7. § 38. предратног Закона о извршегьу и обезбеВењу.) Међутим, то што изјава не може имати оно процесно дејство коме je по својој садржини намењена, не значи да ју треба узети као правно ирелевантну. Врховш! привредни суд исправно узима да je тужилац том изјавом изразио вољу која има утицаја на спорни однос. Из приказаног образложења, међутим, не види се јасно какву природу тај суд придаје тужиочевој изјавн. Ако се као меродаван узме онај став образложегьа у којем се каже да тужиочева изјава значи одрицање од права на наплату потраживања, изгледа да се има у виду pactum de поп petendo in perpetuwn, дакле, уговор услед којег се не гаси само потраживање него престаје за увек право на гьегово судско остваривање. Ако се, пак, пође од оног места у тексту образложегьа на којем je речено да се суштина тужиочеве изјаве састоји у одридању од утуженог потраживагьа, рекло би се да Врховни привредни суд види у тој изјави отпуст (опроштај) дуга. Можда би најправилније било узети да изјава о одридању, с обзиром на то да je дата као резултат уређења спорног односа, представља оно што се у немачкој науди зове негативно признање дуга Ç 33 ). Но, било која од ове три могућности да се прихвати, битно je да није реч о процесноправној, дакле једностраној изјави, него о таквој која производи своје дејство уз сагласност друге стране. Другим речима, и поменути пакт и отпуст и негативно признагье дуга имају уговорну природу. Само, за разлику од других уговора, у ове три врсте не важе општа правила о сагласности са изјавом (понудом). Наиме, у знатном делу науке узима се да страна којој je нзјава стигла даје своју сагласност (прихвата понуду) ако je одмах не одбије ( м ). Y случају о којем дискутујемо тужилац друге парнице није

(зз) Das negative Schuldanerkenntnis. Види § 397 немачког Грађ. законика.

(34) За отпуштање дуга, тако Константиновић, Уговори и облигације, члан 298. ст. 3. Исто за француско право, са позивањем на судску праксу, Mazcaud, Leçons de droit civil, tome deuxième, 1956, No 1197. Y немачком праву de lege ferenda ce критикује уговорни характер ових послова и истиче се да би за наступање дејства изјаве о отпусту дуга било довољно одсуство противл>ења на страни понуђеног лица, ако се при уговорној природи ове установе и даље остане. (Тако Esser, Schuldrecht, Band I, 1968, стр. 178.)