Анали Правног факултета у Београду

83

CVACKA Ис’ЛКСЛ

суд везан сейм конкретннм констатадијама кривичног суда ко je су од значаща за постојање граВанскоправне одговорности. Доследно томе, ако je за једно дело Кривичннм закоником прописано да може бити учињено умишљајно или нехатно, парнични суд мора узети онај од та два елемента одговорности, који je констатован кривичном пресудом. Супротно томе, по апстрактном мерилу парнични суд везан je само оним констатацијама кривичног суда без којих у том случају не би постојало оно кривично дело које je, по кривичној пресуди, учињено. Другим речима, законом прописани објективни и субјективни елементи тог дела морају бити поштовани. То значи да грађански суд није везан утврђењем кривичног суда да je дело учињено из нехата, ако Кривични законик предвиВа да оно може бити извршено и умишљајно, или обратно. Јер, и кад парнични суд у том погледу доВе до закључка који je супротан констатацији кривичног суда, он тиме није рекао да дело није учињено. Ако, напротив, кривично дело може по Кривичном законику постојати само кад je радња извршења предузета са умишљајем, онда парнични суд не може узети да je том радњом штета проузрокована нехатно, јер би тиме противречио кривичној пресуди у ономе што je битно за постојање дела. Ако закон предвиВа груб немар као субјективни елемент граВанске одговорности, онда осуда за нехатно кривично дело не значи да такав немар постоји. Иако je, дакле, штетник осу Вен за нехатно кривично дело којим je проузроковао штету, парнични суд дужан je ипак да са граВанскоправне тачке становишта оцени да ли у штетниковом понашању треба видети груб немар. Пример за то пружа одговорност за штету коју je радник на раду или у вези са радом проузроковао трећем лицу. За ту штету одговара радна организација. Оштећени има право да накнаду захтева и непосредно од радника ако je штета проузрокована кривичним делом. За накнаду исплаћену трећем лицу, радној организации припада захтев према раднику, ако je овај штету проузроковао намерно или из крајње непажње (чл. 51. и 52. Закона о меВусобним односима итд.). Према томе, правноснажна пресуда којом се радник оглашава кривим за нехатно кривично дело којим je трећи оштећен није обавезна за парнични суд у регресном спору. Она тај суд не везује ни ако je у кривичној пресуди понашање оптуженог оцењено као груб немар (крајња непажња), jep je то једна граВанскоправна категорија о којој кривични суд није позван да ce изјашњава (О- VnpKoe томе што примена

(1) Кад je већ реч о утицају осуђујуће кривичне пресуде на одговорност радника* вал.а указати на схватање које je Врховни суд Словеније изнео у свом решељу Пж бр. 1414/70, од 4. 6. 1971. (30 3 360). Наиме, по чл. 165. Основног закона о организацији и финансирању социјалног осигурања (Сл. 1. СФРЈ, бр. 24/1965 и бр. 52/1966) за штету коју je радник на раду или у вези с радом проузроковао фондовима заједнице тиме што je намерно или крајњом непажнюм проузроковао болеет, повреду, инвалидност, телесно оштећење или смрт осигураног лица, одговара радна организација. Завод за социјално осигурање има право да захтева и непосредно од радника накнаду штете, ако je неку од поменутих штетних последица проузроковао кривичним делом. Врховни суд Словеније у поменутој одлуци стоји на становишту да je радник регресно одговоран заједници социјалног осигурања под истим условима под којима регресно одговара својој радној организации, што значи да je, и у случају кад je кривичном пресудом оглашен кривим, поменутој заједпици одговоран само ако je штету проузроковао намерно или из крајње непажње. Ово схватање, по нашем мишљењу, није у складу са закоиским текстом. Аа ли je оно ипак оправдано, у то се на овом месту не упуштамо, пошто je реч о једном материјалноправном питашу.