Анали Правног факултета у Београду

свим je извесно да оно неће моћи ни да се успостави. Y свакој федерацией, найме, делују у исто време како оне друштвене снаге, које су довеле до образована федералне заједнице и које теже да je очувају и учврсте, тако и оне снаге, чије je дејство усмерено у супротиом правду и које у крајњој линији спречавају прерастање те заједнице у унитарну државну заједницу. Расподела функција у свакој федералној држави, у ствари, директно je определена односом између ових снага. Како ce нихов однос под дејством различитих друштвених фактора, који делују у свакој држави, a посебно федеративној, веома често временем мења, то и сама расподела функција трпи бројне измене. Формула коју je y погледу поделе функција између федерације и федералних јединица, предложио A. Dicey, а найме да: „Све што се тиче нације као целине треба да буде ставлено под контролу централних органа, а све матери je ко je немају битан отпти интерес треба да остану у рукама федералних јединица”, изгледа само на први поглед лако прихватлива ( 2 ). РЬена практична вредност, међутим, далеко je мања. YnpaßO конкретизација тога што се тиче нације као целине, као и онога што није од битног општег интереса, представла поле на којем се манифестују значајне разлике. Сасвим je сигурно да ни правило које je предложио J. Мадисон, један од аутора чувеног Федералист-а, по коме федерацији треба да припадку она овлашћења која се тичу ~углавном сполних питана, као што су рат, мир, преговарање и сполна трговина, са којима ће у највећој мери бити повезано и овлашћење на опорезиване. Овлашћења резервисана за поједине државе односе се на она питана која се, у редовном току ствари, тичу живота, слободе и имовине грађана, као и унутрашнег поретка и просперитета државе”, за данашне услове изгледа сасвим упрошеђно и недоволно ( 3 ). Наиме, чак и под претпоставком да се могу прецизно одредити функције које мане-више у свакој федерацији морају припасти централним органима (сполна политика, народна одбрана и сл.), и друге које су по својој природи такве да треба да буду у надлежности федералних јединица (просвета, култура, социјална политика, здравле и сл.), остаје као најсложенији проблем деоба треће категорије бројних функција, које су таквог карактера да нису предодређене ни за федерацију, ни за федералне јединице. Њихово поверавање једној од ових политичко-територијалних јединица зависи од датих односа и околности у једној конкретној земли у датой тренутку. Ту су могуће и веома честе промене као резултат промена у основним друштвеним односима. Пајзад, многе од ових функција најчешће се налазе у мешовитој надлежности и федерације и федералних j единица, при чему се проблем распо деле функција још више компликује и заоштрава, манифестујући се у виду проблема утврЬивана граница делована федерације и субјеката који ну чине у оквиру једне исте федерације.

(2) A. Dicey: Introduction to the Study of the Law of the Construction, London, 1960, p. 144.

(3) A. Hamilton, J. Jay, J. Madison, The Federalist, London, No XLV, p. 237.

137

УСТАВНОПРАВНИ ПРОБА. РАСПОДЕЛЕ ФУНКЦ. ИЗМЕБУ ФЕДЕРАЦИЈЕ И ФЕД. ЈЕД.