Анали Правног факултета у Београду

363

ПРиЛОЙИ

(в) Радња повреде. Из природе заштићеног добра произлази да радH>Y повреде чини једино оно нетачно приказивање које није увредљиво и не задире у приватну сферу. Иако се мења схваћање о томе шта je увредЛ.ИВО и шта носи карактер приватности, у конкретном тренутку и случају можемо ипак утврдити да ли нетачно приказивање има те атрибуте, чиме je обезбеВено и јасно разграничење радње повреде права на идентитет од радњи повреда права на част и углед С 32 ) и радњи повреда права на приватну сферу С 93 ). О сим као језички (усмени или писмени) исказ, нетачно се приказивање може испољити и другачије. Нпр. техником фотомонтаже неко се прикаже као говорник на скупу; сечењем и брисањем појединх делова изјаве снимљене на магнетофонску траку прикаже се да je интервјуисани рекао нешто што није; комбинују се сликовне информације с текстуалним ( м ), итд. Највећи број повреда оствариће се ипак у форми изјаве. А како само неистинити исказ може повредити право на идентитет, у обзир долазе исктьучиво искази за ко je се може утврдити jecy ли истинити или не. Аакле, једино тзв. фактички суд и тзв. мешовит вредносни суд С 95 ), док тзв. чист вредносни суд (нпр. „вештица”, „најнеспособнији човек” и сл.) не долази у обзир јер не садржи чшьеничну подлогу из ко je je изведен и у погледу чије тачности би могао бита проверен ( M ). За разлику од вьега, фактички суд се односи на чињенице ( 97 ), тј. на оно што

(92) Тако, мада je свуда реч о нетачном приказивању, чиниће повреду права на идентитет нпр. приказивање образовног филма у коме тужител. глуми алкохоличара, али ни je наведен међу глумцима те остаје нетачан утисак као да су то реалне сцене из његовог живота (случај објављен у Збирци судских одлука Врховног суда Југославије, 1966, 108, пресуда Рев. 123/66. од 1. 7. 1966), или излагање тужител>евог лика у оном оделењу музеја Madame Tussaud, где ce налазе фигуре озлоглашених убица, иако je ослобођен од оптужбе (случај из енглеске судске праксе, описан у MPI: Gutachten, S. 116), док би право на идентитет вређало нпр. неовлашћено објављивање фотоса девојке међу фотографијама других жена, уз текст: коју бисте одабрали?, што изазива нетачан утисак да она тако тражи брачног партнера (види случај 14).

(93) И свим следећим случајевима заједничко je негачно приказивање, али ће право на приватну сферу вређати нпр. емитовање у тв-програму исечка из биографског филма, који приказује последње године познатог оперског уметника и садржи измишљену љубавну авантуру с ћерком неког генерала и тобожњи њихов заједнички живот на Азурној обали,

а да није речено да су сцене измишљене (Jozef Schmidt случај, приказан y UFITA 1960, S. 92ff, GRUR 1, 1960, S. 40), a повреду права на идентитет нпр. публиковање нетачне вести о разлозима затварања јавонг локала (види случај 18) или да je особа својом кривицом изазвала саобраћајну несрећу (види случај 7)

(94) Види случајеве 6), 7), 10), 11), 12, 15) и 20).

(95) Категорију мешовитог вредносног суда употребл>ава швајцарска литература, а прихватам je као корисно средство за нијансираке облика радњи повреда. Што се, пак, тиче уобичајене дводеобе на вредносни и Чlтњенични суд, ретки су они што као А. Baumhoch W. Hafermehl (:Wettbewerbs-und Wahrenzeichensiecht, Bd. 1, München—Berlin, 1964, Rdz. 3 уз § И, Gesetz gegen den unlauteren Wettbewerb) негирају практичну употребљивост таквог разликовања.

(99) О чистом вредносном суду види R. Schumacher: Presseäusserung, S. 115 f, 155, F. Riklin: Eingriffen, S. 135 f, E. Helle: Schutz, S. 14f.

(97) О стварном суду уопште, види A. Тановић: Вриједност и вредновање, (Прилог проучавању аксиологије), Сарајево, 1972, стр. 27 и д. О стварном суду као радњи повреде личних права, уп. R. Schumacher: Presseäusserung, S. 3. 107ff, F. Riklin: Eingriften, S. 134. 170 ff, M. Löffler: Presserecht, Kommentar, Bd. 11, Landespressegsetze, München, 1968, Rdz. 81f уз § 11, E. Helle: Schutz S. 13f, Wenzel: Tatsachenbehauptungen und Meinungsäußerungen, NJW 1968. S. 2353 ff.