Анали Правног факултета у Београду

499

CYACKA ПРАКСА

важи правило да je поводом, жалбе, тужбе или каквог другог правног лека против акта једног органа, друга орган надлежан за одену законитости тог акта, везан при оцени законитости за оне исте прописе којих je био дужан да се придржава и орган који je донео тај акт. Ако je, дакле, орган управе могао да примени одређени пропис при доношењу одлуке, онда се законитост те одлуке може ценити само према том пропису. Одступања од тих правила требало би да буду прописана прелазним нареВенима новог материјалног пропнса. Друкчија je ситуација при поступку са управним актом на основу кога нико није стекао неко право. И овде важи правило о везаности истим прописом органа који доноси управни акт и органа који цени законитост тог акта поводом правног лека, али би с обзиром на правило из чл. 5, ст. 2. Закона о општем управном поступку ваљало о ствари одлучивати и по новом пропису, ако су чигьенице утврВене у поступку основ за право и према новом пропису. МеВутим, овде се поставља и питање оцене законитости према чл. 5, ст. 2. Закона о општем управном поступку. У једном случају поступай за право на породичну пензију окончан je под режимом Уредбе из 1952. године, а управни спор je покренут под важношћу измена и допуна ове Уредбе и Савезни врховни суд донео je пресуду Уж. 686/53. од 29. јуна 1953. године на темељу следећег правног схватања Зшсонитост управног акта мора се пресућивати по прописима кој и су важили у време њгговог доношења. У образложењу je наведено следеће: „Суд није узео у разматрање наводе тужитељице, да она по Уредби о изменама и допунама Уредбе из 1952. године, од 10. децембра 1953. године („Службени лист ФНРЈ” број 2/53) има право на породичну пензију с разлога што je оспорено решегье донето 12. децембра 1952. године, у време када je важила Уредба о одређивању и превоВењу пензија и инвалиднина од 21. јуна 1952. године („Службени лист ФНРЈ” број 39/52), па се законитост тог решена мора пресуђивати по прописима који су важили у време гьеговог доношена (Збирка одлука врховног суда 1955. год. бр. 422). У прилог наведеном правилу о везаности суда при оцени законитости управног акта материјалноправним прописом којим je био везан и орган управе при доношењу оспореног управног акта јесу и следећа правка схватања; „Законитост оспореног решена цени се у управном спору према чигьеничном стану Koje je постојало у време доношена тог решена и према прописима који су у то време важили, по одредбама тог закона не би се могла ставити у сумну законитост оспореног решена”. (Пресуда Савезног врховног суда Уж. 5308/54 од 8. јануара 1955. године Збирка одлука врховних судова случају експропријација je извршена прије ступагьа на снагу сада важећег Закона о експропријацији („Службени лист СФРЈ”, број 12/57, 13/65 и 5/68) ваљаност те експропријације дакле имала би се пресуђивати по одредбама Закона које су биле на снази у вријеме вршења експропријације”. (Пресуда ВС Југославије Уж. 1127/68. од 1. новембра 1968. године Збирка судских одлука книга XIII св. IV број 422).