Анали Правног факултета у Београду

нетање садашњости путем прошлости, она треба да одговори на питана: ко смо ми сада, овакви какви смо; одакле долазимо. Тош je Кроче рекао да историја само онда заслужује своје имг ако се јавља као напор за објашњење проблема које пред историчара поставља стварност у којој живи, у историји може наћи места само оно што je, посредно или непосредно„ присутно данас ( 5 ). Ниједна наука недlа само једну поруку и једно наравоученије. Тако je и са историјом па и римским правом. Ми студентима говоримо о SC Silanianum-u, једној сенатској одлуци из 10. г. н.е. по којој су сви робови у кући господара осуђивани на смрт ако роб убије господара. Тим поводом читано фрагмент и Тацитових „Анала” који описује један случај примене овог закона, када je, у првом веку наше epe Педанија Секунда убио његов роб, па je требало побити 400 робова, jep их се толики 6*poj затекао у кући овог угледног Римљанина. Народ се побунно, jep je међу осуВенима, ни кривим ни дужним, било деце и жена. Чак се и један број сенатора колебао, али je Гај Касије Лонгин, иначе познати правник, устао и одржао говор, који бол>е него ишта показује класну суровост римског права ( 6 ). Али постоји и друга страна. Да ли вредност античких филозофа може бити оспорена зато што су били робовласници? Да ли треба оспорит Шекспирово дело зато што га je писао човек који у крајњој линији припада експлоататорској класи. Не може се негирати висок домет римског права, трајна вредност неких његових решена која су и данас присутна. Пзмимо само неке примере. Подела ствари коју су у основи створили Римљани и завршили средновековни правници и данас je присутна. Тедна једина подела (на res mancipi и res nec mancipi) не постоји данас, али она je већ у класично доба изашла из употребе. И једну једину je покушало да уведе наше право (на средства за производњу и предмете потрохшье), али се она није одржала. Или: службености. Taj сложена институт савременог грађанског права je идентичан са овом установом римског права. Потребан je велики напор да би се у неким детаљима открила разлика. Тако се нпр. истиче како je тамо у Швајцарској напуштен делимично римски принцип: servitus in faciendo consistere nequit. Дакле, у швајцарском праву, али не и у нашем. Када je после оне реформе од 1961. године Римско право пребачено на трећу годину, наставници из позитивноправних предмета, нарочито ( Грађанског и Облигационог права жалили су се да имају муке да објасне студентима основне проблеме својих дисциплина. Може ли се без Римског права схватити Публицијанска тужба, acito Pauliana, заштита државине, кауза и йена историја? Вероватно да не може и да им се то мора предавати. Само се поставља питање да ли ће им то предавати сваки наставник сваки пут када треба да да историјски увид, како нам предлаже Комисија за реформу, или посебан наставник. Да ли Римско право „на комад", без извлачења општих принципа, без система, или Римско право у целини и уз наглашсну историјску димензију? Погрешно je пречути поруке другах народа и других векова. Hajтрајније и на ј оригиналки je цивилизације и те како су имале слуха за

(s) Histoire et ses méthodes, Paris, 1961, str. 9.

( e ) Тацит, Анали (превод Љ. Црепајац), Београд, 1970, стр. 359—360.

505

дискусија