Анали Правног факултета у Београду

491

СУДСКА ПРАКСА

се поставило jep je новелирани Закон о управним споровима питане жалбе против одлука републичких врховних судова решио на други начин. Раније je жалба била увек дозвољена ако je ыа спорни правки однос био примењен савезни закон. Сада je жалба дозвољена само ако je то изричито предвиђено савезним законом а то je био случај са материјом војних инвалида. Питање се сада поставило због следећих разлога: ако je судски поступай окончан до 7. априла 1965. године по спорној ситуацији из правног односа на који je примењен савезни закон, жалба je била дозволена BCJ, може ли се изјавитн жалба и против одлуке републичког суда донете после 7. априла 1965. године о предлогу за обнову истог поступка. Одељење за управне спорове на седници од 28. јуна 1967. године усвојило je правно схватање број 3/67 (објављено у Збирци судских одлука у книзи XII свеска II) које гласи: „Против одлуке републичког Врховног суда и Врховног војног суда донете по тужби за обнову управног спора поднетој после 6. априла 1965. године може се изјавити жалба Врховном суду Југославије само у стварима у којима je посебним савезним законом предвиђено да се жалба може изјавити иако je упрявни спор чија се обнова тражи био покренут пре 7. априла 1965. године (дан ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о управним споровима „Службени лист СФРЈ”, број 16/65).” Прихватајући опште признати принцип, да се процесне одредбе имају применити одмах по ступану на снагу и на спорове који су били у току у време ступања на снагу тих одредби, ако друкчије не би било прописано, Врховни суд Југославије je правно схватање засновао на следећем образложену „у новелираном Закону о управним споровима постоји само једна одредба о примени ранијег закона па према томе и ранијих одредаба о допустивости жалбе. То je одредба плана 67. новелираног Закона по којој се управни снорови покренути до 7. априла 1965. године, као дана ступања на снагу тог закона имају расправити по. досадашньим прописима”. МеВу процесуалне одредбе спадају и одредбе о надлежности. Y пресуди Врховног суда Југославије Уж. 5114/58. од 20. септембра 1958. године заузето je следеће становиште: „Прописи о надлежности спадају у процесуалне одредбе а такве одредбе примењују се по правилу на све предмете који се решавају за важности тих одредби. Према томе и за решавагье по жалби (бкло je спорно који орган je надлежан да реши по жалби) надлежни су не органи који су били надлежни у време доношена првостепеног решена него они који су надлежни у време када се решава о ствари”. Такво становиште било je подлога и за пресуду истог суда Уж. 203/58. од 24. јануара 1958. године. Суд, ценећи законитост управног акта, цени :да ли je применен процесни пропис који je морао битн применен у време доношена управног акта и да ли je тај пропис правилно применен. Изузетак од напред наведеног принципа прописан je у ставу 2, плана 68. Закона о основним правима из пензијског и инвалидског осигурана („Сл. лист СФРЈ”, број 35/72). Taj став гласи: „Управни спорови о захте-