Анали Правног факултета у Београду

780

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Одредба тога члана веома je слична одредби о битним условима за закључење брака, коју садржи члан 13. ОЗБ. МеВутим, између тих двеју одредаба Iшак постоји једна дубока суштинска разлика. Наиме, непостојања битних услова из члана 13. ОЗБ-а санкционисано je непостојањем брака. Међутим, непостојање услова из члана 5. ЗБ није санкционисано: такав брак не сматра се непостојећим, јер ЗБ не познаје категорију непостојећег брака. Такав брак се, чак, не може ни поништити, јер непостојање тих услова ннје предвиђено ни као разлог за поништене брака. Код таквог стања ствари, може се десити да постоје бракови који су закључени измеВу лица која нису различнтог пола, или у којкх није постигнута сагласност воља брачних другова, или који нису закључени у законом прописаној форми, што може бити чест случај. Сви ти бракови су, међутим, супротнн духу самог ЗБ. При таквом стању ствари, ако се такви бракови појаве у пракси, a них ће сигурно бити, судови су без неке нарочите потребе стављени у тешку ситуацију: уместо да примене конкретну и јасну одредбу, какву je садржао члан 35, став 1. ОЗБ, они he морати да попуњавају правку празнину и своје одлуке да заснивају на принцшшма ЗБ. 2. Закон о браку Социјалистичке Републике Македоније усвојио je, такође, друкчија решења и у односу на поједине брачне сметне и друге разлоге за ништавост брака од решења која су усвојена у Основном закону о браку. Тако, према члану 17. ОЗБ, „не може ступити у брак умоболно лице, ни лице неспособно за расуВиванье”. Према тој одредби, сам факат постојања умоболностн и неспособности за расуВивање претставља брачну сметњу. Разлози за такво постављање одредбе ове брачне сметње билн су, поред осталог, и еугеничког карактера. Санкција у случају постојана ове брачне сметње била je апсолутна ништавост брака (члан 38). Према члану 8. ЗБ, пак, „не може закључити брак лице које због душеног обољења или заосталог душевног развитка ни je у стању да схвати знача ј брака и обавеза које произилазе из њега, нити лице које je неспособно за расуВивање” (подвукао АПГ). То значи да, према члану 8. ЗБ, „душевно обољење”, као и заостали душевни развитак, сами по себи не представЛ)ају сметње за закључење брака, ако таква душевно болесна лица и лица заосталог душевног развитка могу „да схвате значај брака и обавеза које произилазе из њега”. При таквом стану ствари, ЗБ je занемарио еугенички карактер ове брачне сметње и омогућио легализоване заједнице живота мужа и жене, не водећи рачуна о томе да из те заједнице могу произаћи ментално оптерећена деца. Према члану 22. ОЗБ, забранен je брак измеВу усвојитеља и усвојеника, као и измеВу стараоца и неговог штићеника за време трајања старатељства. Према тој одредби, ова два односа (однос усвојител.-усвојеник и однос старалац штићеник) представљала су брачне забране. То значи да je матичар, у претходном поступку, био дужан да упозори будуће брачне другове на постојане ове забране, и својим решенем, у смислу члана 28, става 3 да одбије склапане брака. Али, уколико, из било кога разлога, и поред постојана неке од ових брачних забрана брак,