Анали Правног факултета у Београду

556

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

разлаз родители током времена значи и одлазак једног од њих из дотадашње породичне заједнице. На смјештај дјеце код мајке отпада око 27%, код оца 13%, а изван родитељског дома тј. код сродника око 16% случајева. За око 10% дјеце није се могло установите гдје су били смјештени у вријеме бракоразводног поступка. Помањкање података зачуђује утолико више што je ријеч о предметами у којима je суд управо од органа старателства тражио извјештај о приликама у којима живе родители и њихова дјеца. На страни родитеља који су се разводили била су заступлена готово сва могућа занимања. Ипак, нека су учесталија, па je тако КВ и ВКВ радника (очева) било око 34%, а НКВ и ПКВ 20%. Исте квалификације и занимања најчешћа су и за мајке, али у измијењеном редослиједу (38% НКВ и ПКВ и 13% КВ и ВКВ радница). Очева са среднем струнном спремом било je у око 12% бракова, а с високом око 5%. Исту, средтьу стручну спрему мајке су имале у нешто више случајева од очева (око 15%), а високу само у 0,8% разведених бракова. Y правилу ријеч je била о запосленим родитељима, jep на бракове са запосленим мајкама отпада 70,8% случајева, а запослени очеви судјеловали су у 70,3% развода. Одлука о повјеравању дјеце на чување и одгој након развода брака Н.ИХОВИХ родитеља сигурно се може сматратп знача] ном за далњи живот свих чланова породшхе. Ипак, тој одлуци ријетко претходи примјена методе психолошког вјештачења као вид стручне помоћи и дјеци и н>иховим родитељима у припреми на промјене које након развода брака готово неминовно слиједе. Истраживагье je показало да je на захтјев органа старателства психолошко вјештачење проведено само у погдеду 3% бракоразводних захтјева. Поред тога, хретман се у правилу односи само на дијете, а сасвим изузетно и на његове родителе. Аостављајући суду свој приједлог о томе коме треба дјецу повјерити на чување и одгој након развода брака њиховнх родитела, орган старателства се у високом постотку опредјелио за мајку (око 52% случајева). Очеви су у приједлозима органа старателства добили повјереље у око 22% случајева и у њима су заступлена дјеца свих узраста (слично као и у мајки). Према томе, и отац се сматра погодним да понесе одговорност за подизање дјеце било којег узраста, па и оног најмањег, али у знатно маньем укупном броју случајева ( 8 ). Није евидентиран ниједан приједлог да се дјеца (дакако ако их у браку има више) повјере и мајци и оцу, тј. да суд примијени једну од могућих алтернатива по члану 65, ставу 2. ОЗБ и да одреди које дијете остаје у мајке, a које ce повјерава оцу. Премда иначе судови у СРХ н СФРЈ ( 9 ) такве одлуке доносе, ипак рјешење није пожелно јер раздваја

(8) Године 1971. у СР Хрватској дјеџа су након 2 239 развода повјерена мајци (око 79"/о). а очевима само након 406 развода (око 14%) усп. Статистички годшпн-ак Југославије, стр. 361. Исте године у СФРЈ ксто je највшде дјеце повјерено на чување и одгој мајци (након 7.484 развода или око7o%), а оцу након 2.223 развода (илн 20°/о) иб. стр. 87.

(s) Мајци и оцу дјеца су 1971. године у СРХ повјерена након 150 развода (око 5%), а у цијелој СФРЈ и 568 случајева (након S,3*/i развода).