Анали Правног факултета у Београду

865

ПОВЈЕРАВАЊЕ ДЈЕЦЕ ha чуваше и васпитаеье

Но, самим тим шхо je чишеница кривице само индиција на основу које се може судити о предности једног родитеља да буде васпитач, логичан je закључак да су могућа и супротна рјешења. Обавеза суда да утврди шта најбоље одговара интересима дјеце, односно гдје ће она добити најбоље васпитање и образовање, гдје ће најбоље одрасхи, убједљива je потврда мишљења да je и y овој групи законодавстава врховни принцип којим се суд руководи приликом одлучивања о повјеравању дјеце једног од родитеља добро дјетета. И у француској правној лптератури се истине да ce дијете и перед законског рјешења да чуваше дјеце npi-шада супругу који није крив за развод брака, може повјерити и кривом супругу ако je то у шеговом интересу. Изгледа да je потпуно усвојено схватање да мало дијете треба повјерити мајци, без обзира на пену кривицу, јер лош брачни друг не мора бити и лош родитељ. Y случају обостране кривње брачних другова, једини критериј приликом доношења одлуке о повјеравању дјетета јесте његов интерес ( 8 ). Управе због наведених изузетака, од правила да ce дијете не може повјерити родитељу који je крив за развод брака, очигледно je да се суд, приликом доношења ове важне одлуке и у овим правима руководимо, у ствари, примарно б'аш интересима дјеие. Стога су и поменуте разлике измеВу законодавстава оних ко ja приликом рјешавања овог питања воде рачуна о интересима дјеце и оних која узимају у обзир кривицу за развод брака вшпе привидне него стварне. Наше, као и остала социјалистичка законодавства, припада групи законодавстава која ово осјетљиво пнтање рјешава с обзиром на интерес дјеце. Y чл. 65, ст. 2. Основног закона о браку се, истина, прво говори о могућности споразумијевања родители, тако да у први мах изгледа да je рјешење питања повјеравања дјеце на чување и васпитање првенствено ствар родители. Но, већ у другој реченици ове одредбе стоји: „Ако споразум родители не одговара интересима дјеце, суд ће пошто испита све околности одлучити, хоће ли сва дјеца остати на чувашу и васпитању код једног родитеља, или ће нека остати код мајке, а нека код оца.. Y ствари, и могућност споразумијеваша измећу родители у погледу смјештаја њихове заједничке дјеце дата je управо са цилем да ce интереси дјеце што потпуније заштите. Наиме, имајући у виду да су родители, без обзира на прекид своје брачне заједнице, најзаинтересованији за добро своје дјеце, да они, у правилу, могу најбоље знати шта одговара ниховим интересима, наше, као и скоро сва савремена эаконодавства, дају родитељима могућност споразумијевања. Ипак, у сваком конкретном случају, као што смо већ истакли суд мора да преиспита споразум родитеља, како би ce увјерио да ли он стварно одговара интересима дјеце. Y разматраним случајевима Окружног суда у Сарајеву и Мостару суд je y највећем броју случајева усвојио споразум странака већ на основу њихових исказа. Тако je у Окружном суду у Сарајеву споразум

(6) Тако: Jacques Borricand: Les effets du mariage après sa dissolution. Aix en Provence, La pensee Universitaire, 1958, стр. 115.