Анали Правног факултета у Београду

870

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Смахрамо да су сасвим умјесни приговори који се упућују судовима због честог повјеравања дјеце мајкама, и онда када оне за то немају ыикаквих услова. Наиме, понекад мајке не само да немају материј avi ihx услова, а према томе ни могућности да дјецу подюку, него врло често ни способности за њихово васпитање. Стога би судови у поступку требало да буду много савјеснпји приликом прикуплања података о ситуацији оба родитеља, о вьиховим условима о моралним квалитстима. Ако би суд утврдио све оне чшьешще које су значајне за утврђивање психолошког стања, како родитела, тако и њихове дјеце, њихових особина, склоности, потреба, и свега оног што без сумње треба имати у виду при доношењу одлуке о повјеравању дјеце, вјероватно би и број одлука којим су дјеца повјерена очевима, био далеко већи. Иако Закон предвиђа и могућност подјеле дјеце измеВу родители, судови je врло мало користе. Сматрамо да je добро што je тако, jep раздвајање дјеце може за њих имати тешке психичке последние. Одвајање од једног родители за дјецу може бити врло болно, али одвајање од остале дјеце још болније. Живећи одвојено, дјеца ce удалавају једно од другог губе меВусобни контакт, и оваквој одлупи треба прићи само када заиста нема друтог излаза. Сигурно je мање значајна жела родитела да уз aera остане бар једно дијете, од штетних последица које раздвајање дјеце може имати. Највјероватније je баш ово разлог да судови овој одлуци прибјегавају у крајњој нужди. Тако су у Окружном суду у Сарајеву дјеца подијелена између оца и мајке у 28 случајева (5,9%), а у истом суду у Мостару у 8 случајева (8,7%). Суд ни у једном случају није искористио законску могућност да дијете повјери трећем лицу или установи, иако je за оваква рјешења сигурно било услова. И у упоредном праву je доста једнообразно рнјешено ово питање. Y неким законодавствима су изричито наведене неке околности о којим треба воднти рачуна приликом доношења одлуке. Тако, у смислу члана 25, ст. 2. Породичног закошгка ДР Њемачке, суд je дужан да утврди чшьенице о васпитном утицају родитела, однос дјеце према тьима, околности под којима je дошло до развода као и животне услове родитела. И у теорији се истиче значај појединих чшьенпца о којим суд треба да води рачуна када рјешава питање повјеравања дјетета на чуваше и васшггање. Тако се у француској правној литератури посебно наглашава интерес дјетета и сувереност суднје (juges du fond) приликом рјешавања овог деликатног питања. Суд није везан споразумом странака, напротив, сваки споразум треба подврћи контроли суда. Y избору родители коме ће дијете бити повјерено важну улогу у судској пракси игра социјална анкета (предвиВена ордонансом од 12. IV 1945. г.). Истиче се да би требало дата више значаја жели дјеце, посебно оне старије, да одлуче са којим родителем желе да живе. И у совјетској правној литератури се истину извјесне чшьенице о којима суд треба да води рачуна приликом доношења одлуке о повјеравању дјеце једном од родитела. Посебно се наглашава значај дјечијег узраста, стања здравла, њихове привржености родителима, моралних квалитета