Анали Правног факултета у Београду

232

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пре свега, књигу као да није писао правник. Не само да се појављују тврђења која ниједан правник не може заступати и о којима je већ понегде било речи већ се не употребљавају ни уобичајени правки, па ни економски термини који правнику морају бити познати. Нигде се не спомиње солуторна или либераторна моћ новца, већ се то правно својство новца лаички описује, нигде се не употребљава израз рекурентна веза, нигде ни пенсаторно ни нумераторно плаћање, нигде се не говори о фидуцијарном течају (мада се на једном месту спомитье фидуцијарни новац), нигде о већ устаљеном појму обрачунске валухе, већ о валухи или јединици вредновања. Није правничкн ни мењати изразе за исти појам, поготово се не смеју истим називом крстити разне појаве: на стр. 32. за оно што се иначе назива материјалном вредности новца, употребл.ава се, најпре, израз објективна, а мало даље, стварна вредност новца, док се на стр. 73. под стварном вредношћу подразумева куповна моћ. Уосталом, бркају се и појмови новац и новчана јединица (на стр. 57), законска монета као новац уопште (стр. 5) и реч монета као ковани новац (стр. 19). Правно, па и економски je, у ствари, плеоназам кад се говори о принудном течају папирног новца, јер нема папирног новца без принудног течаја. Шта je то релативно конвертибилна валута (стр. 25)? Без објашњења то ништа не каже. На стр. 32. се говори о титулару обавезе, уместо да се просто каже дужник. Осим тога, реч титулар означује онога који има само наслов и достојанство неког звања или положа]а без овлашћења да то звање извршава или да се бенефицијама положаја користи((-1).’ 1 ). За субјекта неког облигационог односа у нравном језику није уобичајена употреба те речи, а ако je однос к томе неприличан, њеном употребом се упада у логичку противречност. На стр. 14. се говори о дужности „Националне банке да претвара новчанице у злато (златне полуге)”, уместо да се говори о замени или конвертибилности, као што у свнм уцбеницима шипе (иначе .дгретварање” новчаница у злато би био посао алхемичара). На стр. 35/3S, под 2. и 3. правник би могао разликовати изразе lawful и legal, када се позива на текст Манове кгьиге.У расправљању на наведеним странама није у питању законски новац, већ „новац у правном смислу” (његово третирање од стране права као новца). Аутор се позива на Мана и Кароа. Ман кстиче да »the circulating media were in law money«, а мало даље говори о »lawful money«, Каро, опет, о томе да би »la monnaie émise par les rebelles soit considérée comme telle« и онда о новцу »au sens juridique«, што ни y једног ни другог не значи да би то био законски новац. Уосталом, у парници Emperor of Austria V. Day, коју проф. Круљ цитира, лорд Кампбел (Campbell) je, мислећи на новчанице издате од побуљеннка, рекао: But they might pass as money without being legal tender ( 30 ). Коначно, j еда h правник не би смео тврдити да „сва добра... осим новца и новчаних тражбина... могу бити вреднована процењена” (стр. 4). Зар се новчане тражбине не проценту)у по бонитету и у стечају и принудном поравнању ван стечаја не измирују у смањешш износима? Y научним расправама треба пазити и на језнк. Зар један професор, коме je српско-хрватски матерњи језик, сме употребљавати реч роба у плуралу, када je та реч у нашем језику singulare tantum? Зар он не зна да се у нас за злато без легуре вели чисто злато (изричито код Бука већ у Рјечнику из 1852. године), па према томе и злато те и те чистоће (а не фино злато и злато те и те финоће), да се не диригује нешто, већ нечим (стр. 32), да je реч закономерност сувипша посуђеница из русског (а ова превод с немачког, што у руском почешће бива).

(29) в. Littré-ov велики Речник француског језика. (30) в. Mann, The Legal Aspect .... стр. 39, нал. 2.