Анали Правног факултета у Београду

285

ЕКОНОМСКИ ПОГЛЕДИ СВЕТОЗАРА МАРКО ВИНА

којим се користно, истиче протнвречност између сталног и оптицајног капитала као битну унутрашњу прохивречност капитализма ( и ). Он je свестан да се непрестано један део оптицајног капитала претвара у стални, што један део радника оставља без посла и без средстава за живот. Свестан je, исто тако, да технички прогрес у начелу не само да не значи погоршање положаја радничке класе већ ствара услове за њено благостање ( 5I ). Y капиталистичком продукционен односу крије ce узрок још већем осиромашењу радника. Светозар Марковић није писао о свим последицама истискивања радника од стране машина. Y Начелшш народне економије он не сагледава спецнфичан ефекат увођења машина: да капиталист путем обарања вредности радне снаге (и путем повећања продуктивности рада и стварањем индустријске резервне армије рада) долази до релативног вишка вредности. Исто тако, Марковић није применио доследну теорнјску аргументацнју приликом полемисања са Миловим схватањима, нзраженим у виду тзв. теорије компензацнје за раднике истиснуте машинама. По Милу, развитак машина у једној грани производње може привремено оставити раднике без средстава за живот, али у коначном салду усавршавање машина уопште не умањује „масу занимања за раднике”. „Ако би улагање капитала у машине или корисне зграде... расло кад год тако брзо, да би веома умањило масу производа, којима се пздржава рад, то би законодавна власт била обавезна, да стане на пут таком наглом растеньу” ( я ). Марковић, с правом, истиче да се „радници данагшьег времена не задовољавају ... ни с овом полутанском мер ом. Они неће да се налазе у таквом стању, да они својим радом стварају капитал, па да им се после њихова зарада дели као милоетшъа. Оваквим појавама није узрок усавршавање машина, но сама организација друштвена, где je поједини капиталиста власник над оруђама за производњу и над радничком платом ( Па ). С тога у данашње време радници не устају више против машина, већ против саме друштвене организације, у којој усавршавање машина (има С. Г. и Д. П.) тако штетан утицај за произвођача” ( 53 ). Марковићева политичка оцена je недвосмислена. Недостаје јој само прецизна економска аргументација, попут Марксове критике поменгпге теорије компензације ( я ). Зрелија доб и могућ-

С 5O ) Вид. стр. 94. ( !I ) Вид.: Светозар Марковић, цит. дело, стр. 93. ( п ) Ibid., стр. 95. (“а) О ставу Светозара МарковиЛа дрема приватно) своЈини вид.: Обрен Благојевић. цит. дело, стр. 20. i 5 3) Ibid., стр. 96. (“) „Према тој теорији, животне намиршще. . . биле су капитал који )е оплођиван радом. . . отпуштених радника. Из тога излази да та) капитал остаје без употребе чим (они радници С.Т. и А-П.) остану без рада, и нема мира ни одмора док се поново не пласира, при чему ће га (поменути радници С.Т. и А-П.) опет моћи производно утрошити Пре или после мора)у се, дакле, капитал и рад опет наћи и онда je компензација готова Патње радника истиснутих мапшнеријом пролазне су, дакле, као и добра овог света, Животне намиршще. . . нису никад стајале према раднищша као капитал. Оно што je према њима стајало као капитал. . . (јесте одређена сума новца ко)а С.Т. и А-П.) се сад претворила у машину. . . Стога су ове (животне намиршще С.Т. и А-П.) за њих постојале не као капитал, него као робе, а они су опет за те робе постојали не као радници.