Анали Правног факултета у Београду

465

CTY ДЕ HTGKPÌ РАДОВИ

владају њиме и подјармљују га. То се најјасније види у политики и политичким институцијама, Учествујући у политичким процесима човек нужно подлеже деловању различитих политичких фактора (државе, политичке партије, идеологкје и др.) који се, нако су његова сопствена творевина, осамостаљује у својеврсну силу која влада над њим. На тај начин држава као институционализовани облик политике, настала ради измирења непроменљивих друштвених противречности и очувања друштва истовремено je и најизразитији инструмент политичког отуђења. Она се наспрам друштва односи „спиритуалистнчки као небЬ према земљи”. Y таквом друштву човекова личност je поцепана. Он je приморан да води двоструки живот homo duplexa. Док je потпуно изван јавног живота он се јавља као егоистичнн појединац (homo privatus), а чим се појавн у јавном животу од постаје апстрактни грађанин (homo politicus). 3. —• Овим je прецизно дат одговор на питање како долази до отуђења човека. МеВутим, потиунн одговор на питање зашто и због чега долази до тог отуђења није сасвим прецпзиран, те нас помало оставља у дилеми. Мислим да je разлог томе што Маркс, на први поглед, недовольно прецизнра своје становиште, те се чити да он то питање, на последњим страиицама поглавља „ОгуВени рад” више поставља него што решава. „Како човјек долази до тога да свој рад оспољује, отуђује? За рјешење задатка добили смо већ много тиме, што. смо питање о поријеклу приватног власништва претворили у питање о односу оспољеног рада према развитку човјечанства”. (Исто, стр. 257). На Једном месту Маркс чак каже; „Стога je позитивно укидање приватног власништва као присвајања новјекова живота позитивно укидање сваког отуђења, дакле, повратак човјека из религије, породице, државе итд. у своје људско, тј. друштвено постојање". (Исто, стр. 276). Отуда су неки марксисти извукли један крајње проблематичан и једностран закључак ( и ) „Отуђење произвола рада, отуђење рада, отуђење човека од човека као резултат приватне својине чини основу свим осталим облицима отуђења: отуВењу државе, отуВењу религијске, моралне, политичке и идеолошке свести” ( 24 ) (подвукао Ј.Т.). Или пак, полазећи од Маркс-Енгелсовог става у „Немачкој идеологији” да су се „људи ослобаБали у оној мери у којој су им то прописивале и допуштале постојеће производне снаге” свели су питање човекове слободе и разних видова отуВености на чисто економски терен. То би значило да je отуђење чисто и једино економски феномен, који Be ишчезнути самим актом укидања приватне својине.

(23) На пример, C. Стојановић закл.учујући да je: „Маркс очекивао да ће ca превазилажењем приватне својине нестати свако отуђење" приписује Марксу оно што он није мислио и, управо, на том моменту заснива своју критику Марксовог схватања о значају позитивног укидања приватне својине за ослобођење човека. „Између идеала и стварности", „Просвета", Београд, 1969, стр. 39. (24) Братислав Петровић „Савремена филозофија", Рад Бгд. 1970, стр. 43.