Анали Правног факултета у Београду

455

СТУДЕНТСКИ РАДОВИ

менљиву стварност, небиће) у великој мери филозофски антиципирао појам охуђења. То ce може рећи и за прве хришћанске мислиоце. Пре свега за Плотина (205 —270 г.) и његове напоре да ангички, односно Платонов, мисаони свет, справн по укусу новог времена и учини употреблении за хришћанство које je освајало свет. Међутим, на овим као и каснијнм схватањима отуђења није неопходно задржавати ce, јер су се она само успутно дотицала проблема, битно га не одређујући. Отуда ова схватања појма отуђења до појаве Хегела можемо сматрати предисторијом објашњења проблема отуђења. Хегел je први озбиљно приступио и филозофски тематизовао појам отуђења. Лудвиг Фојербах и Карл Маркс су даље експлицитно разрадили појам отуђења, те се зато- са правом истине да су њихова схватања полазна тачка за сваку анализу отуђења у савременој науци и филозофији. 1. Хегелово схватање отућења. Познаю je да Хегелова идеалистична филозофија представља један изузетно сложен, свестран и у себи доследно логнчан мисаони систем, којн претендује да потпуно обухвати и сасвим изнова стваралачкн интерпретира сва подручја праксе и теорије, целокушш свет, његову суштину и појавне облике. Одговорити укратко на питагье где je место и у чему je суштииа проблема отуђења у том систему, ннје ни мало лако. Срж Хегелове филозофије je апсолутна идеја (апсолутни дух, бог) која отеловљује у себи све што јесте. Значм, Хегелово схватање света je монистичко-идеалистичко: суштина света je идеја, а не нешто реално. Али, те идеје реално нема. Она није збир чврстих ствари или некаквих унапред датих својстава, (као што je то, случај са својствима бога у Библији). Напротив, апсолутна идеја je апстрактна (ништа) те као таква она се нужно оспољава, излази из себе и материјализује се, ни из чега постаје нешто стварно, реално. Ван стварног света идеја, иако идеална по свом бићу, није ништа, те да би се остварила мора да псстоји реалност у коју се она отуђује. Свет, дакле, омогућава остварење апсолутне идеје. При томе се он све више прожима идејом, спиритуализује, тако да ће се на крају идеја, дијалектички развијајући саму себе, потпуноостварити ( 4 ). Обо остварење (реализација) апсолутне идеје врши се на тај начин што се она непрекидно налази у кружном процесу отуђења и разотуђења. Наиме, апсолутна идеја je опредмећена у свету (за Хегела je ово опредмећење исто што и отуђење) а из те самоотуЬености у природи она се може вратити к себи једино преко коначног духа, човека. Тер, коначни дух спознајући природу бива свестан самог себе, а ти.м и дела апсолута. Значи са отпочињањем људске историје, са човековим опознаванием апсолутне идеје, отпочиње светско-историјскн процес разотуђења (самоспознаје) апсолутне идеје. Средство (органон) тог разотуђења јесте човек и тзв. „позвани народи” чију улогу Хетел посебно аналнзнра у својој „Филозофнји историје”.

(-) Ова мисао je сдободна интерпретација излагаља проф. Лукиђа у оквиру курса из Филозофије права на Правном факултету у Београду.