Анали Правног факултета у Београду

457

СТУАЕНТСКИ РАДОВИ

коме ii сами припадамо једини je стварни свет... Није материја производ духа, него je сам дух само највиши произвол материје” ( 7 ). Зато je схватљив тај „коперникаыски обрт” који чини Фојербах у односу на Хегела. Човек није самоотуђени апсолутни дух (бог), већ, напротив; бог je самоотуђени човек! Као што се то јасно види у религией: бог није ништа друго него човекова суштина и човеков свет који се отуђује од човека, тј. не остварују на земљи, те се зато дивинизирани уздижу на небо. Значи, човек je отуђен не због тога што не спознаје апсолут или стога што се опредмећује, него због тога што није у стању да своје битне ocoStme реалнзује на земљи већ их приписује једном свемогућем бнћу на небу богу. „Личност божија je само личност човекова, пројектована и остварена у пољу имагинације”. (Л. Ф. „Суштина хришћанства”). А оно што je остало јесте осиромашени и деградирани грешни човек који своја људска својства доживљава као туђа, божија. Из овако схваћеног отуђења човека Фојербах као логнчну консенквенцу извлачи могућност разстуВења човека која ce састојк у простом укидању те отуђене човекове имашнарне слике, бога. Овде се, види ограниченост Фојербаховог материализма: немотућност да сагледа друштвено-економске факторе који су условили отуђење човека. To je велики недостатак у Фојербаховом схватању отуђења. Ипак, основна слабост у његовом схватању јесте у крутом сужаваььу проблема отуђења, који постоје у разним сферами човековог живота, на искључиво религиозно отуђење. Марксова je заслуга што je критикујући Фојербахово схватање указао на ограниченост ове својеврсне редукције. Он je прихватио Фојербахову критику религиозног отуђења али само као један вид иначе многобројних облика човекова отуђења. 3. Марксово схватањг отуђења. —а) Проблемы у вези са интерпретации ом Марксова схватања отућења. Иако се често дотицао проблема отуђења и његове сушткне, Маркс га није систематски разрадио, још мање потпуно дефинисао. То je судбина многих његових мисли. Jep, он није покушавао своја схватања излагати кап систематске целине, оптерећивати их и гурати у круте оквире довршеног теоријског система. На примеру Хегела он je јасно схватио ограниченост довршених мисаоних система као спекулативне конструкцнје која спутавајуђи дијалектичко мишљење, онемогућава садржајно стварно развијање сазнања ( s ). Отуда су многи закључди о идеји отуђења и ослобођења човека несистематски, често само имплицитно садржани у његовим радовима. Многе од тих закључака нам je наметнуло наше време у којем те Марксове идеје крче пут ка свом ■ оживотворењу и практичној афирмацији. To je и разлог што се одмах на почетку тумачења Марксовог схватађа отуђења сусрећемо са противречним ставовима. Аве су крајности. Или се сматра да je проблем отуђења пентрални проблем марксистичке мисли, или се мисли да то уопште и није проблем, већ нека врста бун-

(") Исто, стр. 23

(8) Бел.ко Кораћ: „Марксово схвататье човека, историје и друштва'” БИГЗ, Београд, 1971, стр. 7.