Анали Правног факултета у Београду

581

СТУДЕНТСКИ РАДОВИ

ским односима, нација не може да се претвори у духовну и културну заједницу у условима ограничених могућности задовољавања личннх и друштвених потреба. Маркс није a priori негирао значај осећања ыационалне припадносхи; у својим писмима Енгелсу од 1866. осуђивао je став Прудона (Prudchon) и његових следбеника, који су све национално одбацивали у потпуности. Он je наглашавао да интернационализам и класна солидарност постају главна кохезиона снага међународног пролетариата у борби за социјално и национално ослобођење; то je битна карактеристика пролетерске револуције, у којој се остварује слобода самоодређења, слобода одвајања угњетених нација. МеЬутим, то не значи да су сви нацирналноослободилачки и национални покрети, уопште, увек и у целини прогресивни. Маркс je допуштао могућност појаве шовинизма и у редовима пролетаријата у посебним условима и под утицајем националне буржоазије. Он je указао иа појаву, ко ja се у историји доходила већ вшпе пута да се пренаглашене тендендије подударају са најназаднијим продесима у животу једног друштва. Укодико je револуционарна улога буржоазије опадала са порастом противуречности у друштву, радничка класа ce јавила као снага ко ja je способна да прихвати и понесе борбу за национално ослобоВење, али остварену у сушхини социјалистичке револуције. Енгелс je тај процес изразио у свои писму Кауцком од 7. 2. 1882: „Уклањање националног угњетавања je основни услов сваког здравог и слободног развитка”. Основне концепције Маркса и Енгелса о националном питању настало су у историјским условима либералног капитализма. Тек Лењин je био у могућности да упоредо прати два историјска процеса: национализам империјалистичких држава и однос меЬународног радничког покрета; посебно партија у оквиру Друге интернационале. Његова схватања можемо пратити током два периода први период je период рада у Интернационалы, а друга представља синтезу драгоценог револуционарног искуства прве социјалистичке земље, која je истовремено решавала класно и национално питање. Лењин полази од поставке да je класно и национално питанье неодвојиво по својој суштини. Стога je посветио пуну пажњу разради и одговору на питање у вези са нацијом, а посебно питанье културно-националне аутономије. Arco се има у виду да свака нација осећа своју културу као битан елемент свог самосталног постојања, онда je јасан значај правилног решења тог питања. Лево крило Друге интернационале посебно Лењин и Кауцки, никада нису истицали неку посебну пролетерску културу, која тек треба да се оствари после социјалистичке револуције. Посебан значај и место у полемикама вођеним у оквиру 2. интернационале имало je право нација на самоопредељење. Лењин никада није био у дилеми поводом одређивања односа националног и интернационалног, али управо око овог питања пздвајају се различите концепције међу аустромарксистима и немачким социјалдемократима. Кауцки сматра да je држава са шароликим националним саставом изузетак, чији je развој, из овог или оног разлога, остао „ненормалан”. Ото Бауер истиче одбрану сфере „културно-националне аутономије”, због ко je прецењује нацио-